O strahu, manipulaciji i još ponečem…

Uterivanjem straha u kosti građanstvu i besomučnom manipulacijom flagrantnim neistinama. Dve ključne reči su: pretnja i laž. Ako je tako, a jeste, onda je jasan uzrok totalne sluđenosti ovog naroda.

Nad sudbinama običnih ljudi kod nas konstantno se nadvija potencijalna opasnost od represalija vlasti zbog nedovoljne poslušnosti. Gubitak posla i prihoda, izolovanost i bojkot, rizik od progona. Primeri su više nego očevidni. Zlostavljani i hapšeni uzbunjivači, aktivisti, sindikalisti, svako ko je glas digao protiv vladajućeg režima. Policija razularena, vlastodršci bahati, sudije ponizne.

O čemu se radi? Kako se to zove? Zove se – vladavina terorom. Posejati nesigurnost u javnost i ljudi će ustuknuti spasavajući golu egzistenciju. Suprotstaviti se podrazumeva kaznu. Kaznu i odmazdu. Zagorčavanje života. A ljudi se, u ogromnoj većini, upravo toga boje. Zaziru od vlastodržačke batine i svemoćne ruke. Srpskim jezikom – strahovlada. Potkupiti lojalne, osvetiti se nelojalnima. Zlatno pravilo despotizma.

U ovakvim neslobodnim sistemima, represija se, na početku, primenjuje dozirano, umereno i kontrolisano. Ali, ona neminovno s vremenom eskalira, gubi prvobitnu meru i racionalnost pretvarajući se u tiraniju. Sve se češće u redove policije primaju huligani, izgrednici i kriminalci. Sa značkom državnog aparata prisile, oni postaju još brutalniji i nasilniji no što su bili bez tih znamenja. Pristojni i školovani policajci, ma koliko bili disciplinovani, nisu dovoljni. Ni pouzdani. Potrebni su najsuroviji batinaši.

Kad običan čovek u Srbiji ovo gleda iz dana u dan, kad se s tom nemani suočava ili biva suočen neprestano, prirodno je da se povlači u sebe, sklanja i saginje glavu. Sve su ređi istinski junaci. Prosečna starost srpskog stanovništva samo doprinosi opštem osećanju preplašenosti. Star svet, razumljivo, nije sklon pobuni. Ni pobuni, ni otporu. A najmanje je sklon revolucionarstvu.

Šta je, u tom slučaju, krajnji cilj?

Krajnji cilj je ućutkati svaki protest, svako neslaganje, svaku opoziciju vladajućem poretku i njegovoj hijerarhijskoj nomenklaturi. Svi, apsolutno svi, moraju duvati u istu tikvu, misliti unisono i verovati vlastodršcima. Onom najmoćnijem što na vrhu stoji, što nam je na grbaču zaseo, njemu – bespogovorno. Milom ili silom. Možda bi bilo bolje reći obratno: i milom i silom. Ovo dosad bila je primena sile.

A mila? Vladavina milom ustvari predstavlja orkestriranu manipulaciju svešću pokornih građana. Fascinirani „malim ekranom TV prijemnika“ (citat Radovana Trećeg, legendarnog lika iz istoimene komedije Dušana Kovačevića), omađijani i anestezirani tom čarobnom kutijom u više pokolenja, ovdašnji puk prihvata samo ono što mu se tim posredstvom plasira. Plasira i podmeće. Ubrizgava u mozak.

U Srbiji skoro da ne postoji utemeljeno znanje i na njemu zasnovani stavovi. Mišljenje naroda formira se na predrasudama, opsenama i zavaravanju. Na lažima i naopakim predstavama što se svakodnevno emituju ka milionima gledalaca i konzumenata falsifikovanih vesti i iskrivljenih činjenica. Mi smo narod ispranih glava. Zombizirani. Odučeni od slobodnog a odgovornog, samostalnog, mišljenja. Igra se, u zloj nameri, na komplekse, pristrasnost i neukost najvećeg broja srpskih državljana. I državljanki. A oni te pogubne i otrovne mamce halapljivo gutaju trujući sami sebe frustracijom i negativizmom.

No, nažalost, manipulacijama nisu vični isključivo nosioci režima u Srbiji mada je njihova manipulativnost daleko najmalignija i najmasovnija. Ima te opake navike i kod onih što su protivnici vlasti. Uglavnom iz predubeđenja ili neznanja. Svesno ili nesvesno.

Evo jednog skorašnjeg primera. Moja je struka u pitanju, pa sam obratio posebnu pažnju.

Jedna naša uvažena istoričarka je, pre nekoliko dana, izjavila kako aktuelna politička situacija u Srbiji veoma podseća na onu iz perioda 1903 -1914. kad je, po njenom kazivanju, svu vlast u zemlji držala Narodna radikalna stranka i njen šef Nikola Pašić. I tad je kao i sad, nastavlja ova univerzitetska profesorka, opozicija bila potpuno obespravljena i skrajnuta.

Baš lepo.

Dočim, šta nam uistinu govore nepobitne istorijske činjenice?

U naznačenom razdoblju od jedanaest godina, uglavnom su na vlasti bile koalicione i koncentracione vlade. I kad su radikali formirali svoje homogene kabinete, oni su bili kratkog veka i veoma nestabilniji. Za to vreme, osim Nikole Pašića, na položaju premijera (predsednika vlade), bili su još: Jovan Avakumović, Sava Grujić, Ljubomir Stojanović, Petar Velimirov, Stojan Novaković, Milovan Đ. Milovanović i Marko Trifković. Njih osmorica iz tri različite stranke. U proseku, premijerski mandati nisu trajali duže od godinu i četiri meseca. Uz to, Srbija je u to doba bila monarhija s kraljem na čelu države (Petar Prvi Karađorđević) čiji su prerogativi vlasti bili ustavom uređeni. Najzad, štampa je (tad jedini postojeći medij) bila apsolutno slobodna.

I gde sad moja draga koleginica nađe apsolutizam radikala i Nikole Pašića? Ali, predubeđenje je uvek jača od fakata. Subjektivnost od izbalansiranosti. U istorijske manipulacije javnim mnenjem spadaju i mnoga kinematografska i televizijska ostvarenja snimana poslednjih godina. Od „Dare iz Jasenovca“, Majskog prevrata, kraljeva Petra i Aleksandra Karađorđevića, do „Porodice“ i „Sablje“. Postavlja se prosto pitanje. Zašto nam se istorija nudi u igranoj, a ne u dokumentarnoj, formi? Odgovor je, i ovog puta, belodan. U igranoj formi, manipulacija je dozvoljena i naziva se „umetničkom slobodom“ autora. dalji komentar – nepotreban.

Skrenuh s glavne teme. Poneo me moj istoričarski nerv. Šta ćeš, poštovani čitaoče, od sebe se ne može pobeći.

Elem, strah i manipulacija. Čarobna formula za dostizanje autoritarnog ideala i političke dominacije na putu ka ogoljenoj autokratiji. U epicentru – kult ličnosti neprikosnovenog vođe. Pažljivo izgrađivan, brižno negovan i utisnut u svest podanika. Ostali, oni ispod njega, su i smenjivi i nesavršeni. Ali ON, ON je neporediv, bezgrešan i genijalan.

„To majka više ne rađa, to se više ne događa!“ „I posle NJEGA – ON!“ ON je jedini izvor sveg našeg blagostanja, jemac svih naših dostignuća i uspeha. Za neuspehe su krivi drugi, naravno. Da nije NJEGA ne bi bilo ni plata, ni penzija, ni gradnje, ni budućnosti, ni života. Srećni smo i blagosloveni što ga imamo i što nam je ON predsednik. Zato, menjajmo Ustav!

Omogućimo mu treću predsedničku kandidaturu. I četvrtu, petu… S njim nam nema neizvesnosti, a rajski vrt nam je obezbeđen. Ma kakvi obezbeđen. Zagarantovan. Zapečaćen. To ti je rešeno, brate Srbine! Sem ako se neka njegova betonska nadstrešnica na tebe ne sruči. JBG, s oproštenjem, dešava se. Mala je to cena za njegovu veličinu.

Budi mi dobro, poštovani čitaoče. Neka ti je Bog u pomoći.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.