foto Miroslav Dragojević DanasPodelila sam vrtićki virus sa malim sestrićem i još manjom sestričinom i verujte mi – za ovo đubre, kovid je bio čisti užitak u radu od kuće! Ležim u krevetu, nepomična… i sve što radim, to je da kukam i uništavam papirne maramice. Fazon: zovite notara, hitno, moram da overim testament!
U isto vreme, moj mali sestrić i još manja sestričina, sa istim simptomima – prave haos! Malo nervozniji, ali nikako ne manje aktivni, nego inače. Hoću da kažem: vrtićki virus ih je oboje mlatnuo, ali ih to ne sprečava da puze, hodaju, padaju, viču, niti da skaču, da se igraju i da se penju na glavu svim raspoloživim članovima porodice.
Šta reći, sem da na mladima svet ostaje… i svaka čast generaciji alfa, na snazi, izdržljivosti i upornosti u ratu protiv nevidljivog neprijatelja, rekao bi Predsednik. Za decu rođenu u godinama globalne pandemije, vrtićki virus je samo još jedan nivo u igrici odrastanja.
Za mene, milenijalku i moje kosti iz prošlog veka, vrtićki virus preti da postane kap koja je prelila čašu. Sem toga, predviđam da se se čaša preliti preko mog rasporeda i plana: ide kraj godine, a sa njim i gomila izveštaja, sastanaka, tekstova, rokova, porodičnih obaveza i pozorišnih obaveza, takođe.
Na kraju, tu je i ova kolumna, koja će ove godine, imati još samo jedan nastavak, pa zbog toga od sebe očekujem da kažem nešto mudro, za kraj. Da vam ponudim neko rešenje i zaključak. Da zatvorim neki krug, neku motivsku celinu i okvir, kao prava, školovana i iskusna spisateljica.
Umesto toga, ja samo razmišljam o članku koji sam prošle nedelje pročitala u Danasu: „Bot nam je napisao tekst za koji tvrdi da će ga sigurno pročitati veliki broj ljudi“.
Razmišljam i o tom tekstu: više nego solidna kompilacija opštih mesta, koja ne govori ništa novo, ali na jedan gramatički i idejno – neutralan način. Niko trigerovan, niko uvređen, „dve strane“ u jednakoj zastupljenosti, čime se stvara utisak novinarske nepristrasnosti i objektivnosti. Bukvalno, kao i većina klikbejt sadržaja. Dovoljno je staviti senzacionalistički naslov i niko ne bi primetio da je tekst pisala veštačka inteligencija.
Razmišljam, dakle, o tom botu i želim da ga upoznam. Ako bi taj bot, naprimer dobio sve moje kolumne i zadatak da samostalno napiše još jedan nastavak – kako bi uklopio: generacijske razlike, sestriće, feminizam, ljudska prava i omladinski rad, dnevno političke aktuelnosti i trendove sa tvitera?!
Volim da mislim kako pišem bolje nego bot, ali nisam sigurna šta se događa kad pišem pod napadom vrtićkog virusa. Možda smo taj bot i ja, u ovom trenutku, intelektualno 1:1.
U tom slučaju, bot ima ozbiljne komparativne prednosti: nema temperaturu, ne boli ga glava, ne troši maramice i ne traži honorar. Uverena sam da se bolje nosi sa kratkim rokovima, isto ko što se deca bolje nose sa vrtićkim virusom… Šta zna dete šta je sto kila i šta zna bot šta je prokrastinacija?!
Sve me to podseća na dan kada sam prvi put videla web-sjat: Will robots take my job? … Ukucajte u Gugl i proverite! Makar zabave radi… Jer, ako su futuristička predviđanja sa ovog sajta zaista tačna, nije pitanje da li će veštačka inteligencija preuzeti naše poslove. Pitanje je – kada?!
U slučaju poslova koje obavljam, stvari stoje drugačije nego što bi čovek, iz prve, mogao da pretpostavi. Veštačka inteligencija će uskoro biti sposobna da obavlja poslove kreativne direkcije i režije. Nešto kasnije, preuzima polja dramaturgije, scenaristiku i takozvano kreativno pisanje.
Zanimljivo da će joj najviše vremena biti potrebno da preuzme posao kolumnistkinje… i kad o tome razmislim, shvatim da ovo predviđanje (moj sestrić zumer, rekao bi: asumpcija!) ima mnogo smisla.
Veštačka inteligencija uči na primerima. Milion primera žanrovskih serija, filmova i bulevarskih predstava, dovoljno joj je da sama sklepa još jednu, istu takvu. Dramaturgija je zanat koji počiva na šablonima, a robot šablone usvaja brže nego čovek.
Kad su u pitanju kolumne, postoji jedan problem: od kolumniste se očekuje, da prema aktuelnim zbivanjima, zauzme svoj, pogrešan ili ispravan, ali svakako – lični stav. Zato će roboti prvo morati da obrade milijardu primera psiholoških profila, da usvoje pojam ličnosti i svesti… a to je teže nego kopirati dramski zaplet ili dijalog… Malo teže. Ne i nezamislivo!
Lako mi je, dakle, da zamislim kako će moj mali sestrić i još manja sestričina, kada porastu, čitati kolumne koje potpisuje veštačka inteligencija (VI). I mogu da zamislim kako će te kolumne biti više nego solidne… Jedino što ne mogu da zamislim je šta ću tada raditi – ja?!
Zato se oslanjam na razornu moć vrtićkog virusa. Udri, đubre vrtićko! Udri i ne žali!!!
Budućnost svakako pripada savršenijoj inteligenciji!
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
