Strah od straha 1Foto: Miroslav Dragojević

Od svega na svetu, najviše se plašim straha. To zvuči poetski, mada je zapravo prilično racionalno. Jer, strah je softver, koji ogromnom brzinom, utiče na hardverske komponente bića. On gasi svest, pali alarme i proglašava vanredno stanje: telo preuzima komandu i pokušava da nas spase!

Strah je odličan program, za borbu ili za beg… Pa, ipak – šta se dešava onda kad ovo nisu opcije?! Ne moraš biti stručnjak u oblasti psihologije, da bi znao koliko ova „vanredna stanja“- iscrpljuju i kako sve te privremene suspenzije svesti, vode ka osećanju potpune bespomoćnosti. Ka jezivom osećanju da smo ostali bez sebe, kao jedine osobe koja je zaista uvek tu.

Živeći u Srbiji, ma koja da ste generacija, imali ste dovoljno prilike da apsolvirate strah. Diplomski smo polagali, pet generacija, u isto vreme, kukavički slavne 2020. kad su nam sa televizije, kazali da smo opet u ratu. Ovoga puta, naglasio je Predsednik, izrazito dramatično, u ratu protiv najopasnijeg „nevidljivog neprijatelja“.

Nekako su uspeli da nam objasne kako smo jedni drugima pretnja, kako su roditeljima najveća pretnja njihova deca i kako su mali zumeri sredstvo uništenja bumera. Za sve nas, rekli su, bilo bi najbolje da se držimo na distanci… da budemo što dalje jedni od drugih… I vrlo brzo, svi smo toliko prsli, da ni do danas nismo sigurni: da li je OK zagrliti nekoga koga voliš? Kakav je protokol pozdravljanja, kad sretneš prijatelje, u gradu?

Zatim smo uspeli da se podelimo na vakcinisane i nevakcinisane, što je na neki način bilo slično istorijskom iskustvu građanskog rata između četnika i partizana, dok se u svetu vodio opšti, nezamislivo surovi rat. Intencija ovog poređenja, ne dolazi iz diskursa istorijskog revizionizma! Ne pada mi napamet da izjednačavam četnike i partizane, već prosto mislim da nas je, jedne i druge, do ove podele doveo – strah.

Neki od nas, više su se plašili virusa. Vakcina je trebalo da zaustavi virus, na naučnoj osnovi. Ostali su se, ipak, više plašili drugih ljudi. Vakcina je, mislili su, deo pažljivo skovane globalne zavere, koja vodi ka – čemu drugom, nego – masovnom istrebljenju. Svi smo imali potrebu da svoj strah racionalizujemo, pa smo birali argumente, iz niše ličnih noćnih mora.

Nismo se bavili „sitnim formalnostima“, kao što je ustavnost uvođenja vanrednog stanja bez zasedanja Skupštine, niti pitanjem ko je i kako dao svu vlast, grupi građana poznatoj pod kolektivnim imenom Krizni štab.

U periodu koji je zatim usledio i ovo telo se podelilo: na svoj politički i „stručni“ tabor, pri čemu se zvučna i dostojanstvena, autoritativna reč „struka“, postepeno menjala u reč „medicina“. Tako je ispalo da je i politika takođe nekakva struka, s odlučujućim pravom glasa o postupanju u pandemiji… A onda su usledili izbori i virus više nije bio tema!

Pa, ipak, pitam se: koliko prosečan čovek uopšte može da bira, nakon meseci provedenih u stanju konstantnog straha?! Koliko izbor gomile istinski preplašenih ljudi, uopšte može da bude racionalan i kako biraš, kad si bez sebe, kada si umoran i sluđen, svim lošim vestima koje si panično pratio, mesecima unazad? Da li su izbori koje praviš, u ovom slučaju, zaista tvoji, ili su izbori tvog straha i tvojih najgorih noćnih mora?

Na kraju, pitam se još i gde je gornja granica straha? Koliko čovek uopšte može da se plaši, pre nego što poiskaču osigurači i čitav sistem odbije poslušnost?! Koliko ljudskom telu treba da shvati, da program straha baguje, usled velikog opterećenja? Da su svi alarmi u kvaru? Da je rezervoar adrenalina eksplodirao i da je, na komandno mesto, neophodno vratiti razum, ukoliko je nešto još ostalo da se spase?!

„Lupetaš, iskeru!“, kažem Predsedniku na TV ekranu, „Prvo i prvo: otkud ti znaš kakva je bila zima ’45, kada si rođen ’70. i nisi bio tamo da vidiš?! Sem toga, ta je zima – ako me nisu lagali bumeri u školi, došla na kraju svetskog rata, a mi smo sada tek na početku! A i to možda.“, dodajem, „I samo možda!“, podvlačim.

Teško je, iskeru, stalno glumiti babarogu u prajm-tajmu, a da baš niko, u najširem auditorijumu, ne stekne utisak kako je tvoja uloga, zapravo, komična. Pa, i da bude da si u pravu i da sve bude kako ti kažeš – kakva je korist od toga što pališ sve naše programe straha, unapred, osim ako ne želiš da opet suspenduješ naš razum, kako bi vladao na miru, gomilom sluđenog življa?!

Od svega na svetu, najviše se plašim straha, a odmah zatim – plašim se Predsednika. Strast sa kojom nam preti nuklearnim ratom; „Game of Thrones“ intonacija kojom proglašava: „dolazi zima“… Brzina kojom se smenjuju njegova raspoloženja… Sve mi ukazuje na jasnu nameru da nas baci u paniku, a ja se plašim straha. I uplašila bih se, da smem!

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.