Zašto milenijalci ne voze motocikle

Tajna mog uspeha krila se uglavnom u tome što sam tada i sama bila mlada, ali  donekle i u činjenici da sam imala generacijsku sreću (u nesreći) da odrastem u okruženju u kom se sa decom ozbiljno razgovaralo.

Bio je rat, bile su sankcije, bile su cene sa trideset nula, bilo je izbeglica i čestih restrikcija struje. Nad glavama su nam nadletali helikopteri puni ranjenika, a nešto kasnije počele su da padaju i pametne bombe… Bili su to prvi pametni uređaji koje smo videli, pa smo se pred novom tehnologijom svi osećali pomalo glupo… U takvom kontekstu, roditelji nas – milenijalaca, na prostoru Jugoslavije, imali su veoma izazovan roditeljski zadatak: da nam objasne svet čija pravila ni sami nisu razumeli!

Učila sam od bejbi-bumera, čiji sam bejbi bila – ja, pa danas mislim da sam se tako i napravila u dramsku pedagoškinju… Tako sam se, takođe, izborila za privilegiju da donekle odložim svoju sredovečnost.

Jer, kada jednom odaberete da su vam najbliži saradnici – mladi, postajete pretnja opstanku kozmetičke i farmako-mafije: nisu vam potrebni botoksi, hijaluroni i kiseline! Sem toga, nisu vam potrebni ni antidepresivi i anksiolitici, jer mada živite u Srbiji – entuzijazam je prelazan, a najveći broj mladih njime je dobro napunjen i inficiran!

Čitavu deceniju svog pozorišnog i aktivističkog rada dugujem mladima, u čijem odrastanju sam učestvovala…  I baš kad počela da podrazumevam svoju taktičnost, strpljenje i razumevanje za „sve tinejdžere sveta“, desilo se ono neizbežno: da Boris napuni trinaest godina i tako zvanično stupi u „pubertetstvo“… Odnosno: u ciljnu grupu mojih saradnika.

Inače, Boris je moj najstariji sestrić, rođen baš u ono vreme kad sam otkrivala svoju moć civilizovanog i diplomatskog dijaloga sa pokretnim, pametnim hormonskim bombama zvanim tinejdžeri i tinejdžerke.

Boris je, isto tako i neobično pametan dečak… pa, da Žkazi_tibi na tviteru, već davnih dana nije smislio i patentirao lik Vuka Lava (5), koji govori sedam jezika i citira Ničea u originalu, to bih sigurno uradila ja i to na dokumentaristički način: direktnim prenosom Borisovih izjava, zapažanja i razmišljanja.

Ovim putem zahvaljujem se uticajnom tviterašu, jer su me samo njegovi rantovi o Vuku Lavu (5) blagovremeno sprečili da postanem klasična Tviter-tetka: sredovečna no-lajferka, koja žicka lajkove, na račun inteligencije maloletnog lica iz svoje porodice!

U svakom slučaju, Boris sad ima punih trinaest godina i treba mu tačno trinaest sekundi da me iz stanja mira i opuštenosti dovede u stanje nervnog sloma!

„Jedi go*na, mali!“ – izvrištala sam mu se u facu pre neki dan, zatim dramatično izletela iz stana, uz obavezno lupanje vratima… samo zbog toga što mi je izneo svoje viđenje kapitalizma, kao „jedinog pravednog“ društvenog sistema.

Sa spoljne strane tih istih vrata shvatila sam koliko sam luda, a jedan anksiolitik kasnije i činjenicu da se ja sama – dramska pedagoškinja, i žena na pragu svoje četrdesete, zapravo ponašam kao tinejdžerka.

Za kaznu: poslala sam se u krevet bez večere da dobro razmislim o svojim postupcima!

„Borise, zvali su me da pišem kolumnu za Danas“, saopštila sam mu sledećeg jutra, „I ja sam mislila da tu kolumnu pišemo ti i ja, zajedno.“ … OK, rekao je Boris. „Ti ne moraš ništa da pišeš, ja ću pisati o našim raspravama“, objasnila sam… OK, rekao je Boris, podjednako ravnodušan. „Koristiću tvoje pravo ime i tvoje izjave. Da li ti to smeta?“… Ne, rekao je mladi teoretičar, filozof i vlasnik apsolutnog cool-a.

„Pošto si ti već Kapitalista“, naglasila sam maliciozno, „Pretpostavljam da bi trebalo da ti ponudim da podelimo honorar?“

„Fair enough“, odgovorio je, na engleskom, koji i inače govori bolje, čistije i češće od maternjeg.

„Mislila sam da se kolumna zove OK MILLENNIAL.“

„Kapiram“, odvratio je hladno predstavnik Generacije Z, „Kao oni OK BOOMER mimovi, samo o milenijalcima“, zaključio je… i doručak se nastavio u tišini.

„Znaš onaj vic?“, pitao je, odjednom, „Kao: zašto milenijalci ne voze motocikle?“

Priznala sam da ne znam.

„Well, because“, naglasio je svaki slog rečenice, „IT IS SO HARD TO BALANCE!“

Podigla sam čašu mleka da mu nazdravim i čaša mi je skliznula iz ruke.

„Istina!“, konstatovao je Boris, gledajući prosuto mleko po stolu.