Batka za ruku, pa u EU 1Foto: S. Milojković

Niko osim Nemaca i Italijana i onih „drugih“ koji nisu „mi“. Tako to izgleda iz vizure političkih elita u balkanskim zemljama.

Krasimir Karakačanov, bugarski ministar odbrane, zatražio je od vlasti u Severnoj Makedoniji da sa spomenika, podignutih mnogo pre nego što je „pokojni“ Nikola Gruevski krenuo da ruži Skoplje, ukloni natpise „bugarski fašistički okupator“.

To nije ništa novo, bugarska skupština je još u oktobru 2019. usvojila dokument kojim Severnoj Makedoniji upućuje takav zahtev, uz još neke kao što su promena naziva jezika, jer bugarska nacionalistička elita osporava pravo susedu da svoj jezik zove makedonskim smatrajući ga bugarskim.

Novo je da je Karakačanov ponudio slanje vojske u Severnu Makedoniju da „popravi“ spomenike, a nešto ranije je bugarski ministar ocenio da se susedna država nije „prevaspitala“ spram zahteva Sofije.

Bio sam, pre nekih dvadesetak godina, iznenađen kada sam na jednom skupu mladih iz balkanskih političkih partija video kako drugari iz Bugarske neprestano pevaju pesme o Makedoniji.

Rekli su mi da je to zato što je Makedonija „njihova“. Emocije, razume se uz alkohol, očigledno su bile snažne, što me je asociralo na odnos mnogih Srba prema Kosovu koji je, međutim, već tada, ili tada najkasnije, nedugo posle trijumfalne kapitulacije u Kumanovu, počeo da bledi.

Bio je bledunjav i tokom bombardovanja jer su ljudi, kako se na kraju pokazalo, željno čekali njegov kraj, ma kakav ishod sukoba sa NATO-om bio.

Bugarske, pak, trupe, poslednji su put, srećom, marširale onim što danas zovemo postjugoslovenskim prostorom, pa i današnjom Severnom Makedonijom, tokom Drugog svetskog rata.

I, dabome, nikakve veze sa fašizmom nisu imale, daleko bilo, baš kao ni njihove kolege iz ostalih hitlerovskih denominacija diljem pomenutog prostora.

Ne, nikakvi to fašistički okupatori nisu bili, nikakvi kvislinzi, niti je ne daj bože bilo zločina i zločinaca. Samo su štitili svoja plemena, a pripadnicima onih drugih su delili bombone.

Za razliku od Srbije čija politička elita danas – valjda – pokušava da ozvaniči ono od čega je 1999. tadašnja digla ruke, Bugarska od Severne Makedonije ne odustaje.

Ne u smislu „dogodine u Ohridu“ ili ko zna već gde, to su sada priče za dnevnopolitičke konzumente, već vlast u Sofiji, jednoj od ponosnih „prestonica“ 27 zemalja članica Evropske unije, pokazuje svoje zapadnjačke mišiće malenom susedu: da ako i on hoće u taj klub, e onda to može samo ako je stariji brat tamo odvede držeći je za ručicu.

Dve zemlje su formirale neku komisiju u cilju prevazilaženja spora, za sada ne izgleda da ima napretka, a dogovoreno je čak pet rundi pregovora za sledeću godinu.

Karakačanov upozorava Skoplje da se ne nada spasu iz Brisela jer će Sofija biti neodustajna. Ako u Brisel ne treba gledati, naš južni sused, veliki i moćan, svakako treba na neki drugi način da izbegne agoniju kakvu je imao sa svojim južnim susedom.

Raskol Tita i Staljina 1948. osujetio je planove o stvaranju balkanske federacije. Ambicioznom maršalu je teritorija od Vardara do Triglava bila mala i rado bi se bio proširio, što se istoka tiče, do Crnog mora.

Biće da je dobro što od te federacije-imperije nije bilo ništa. Da je formirana, kroz nešto manje od pola veka, ili ranije, Balkan bi možda zadesili još gori ratovi od onih iz devedesetih.