Naduvana 1948.

Putin vodi državu koja, kako je govorio Marks, nikada ne može postati demokratija zbog svoje ogromne teritorije i čiji je glavni adut tvrda moć – vojna sila i prirodni resursi. Mogu se praviti analogije između Putina i mnogih ruskih vladara. Ali, Putin, prosto, operiše u zadatim determinantama.

Vučić vodi malu zemlju koja je u jednom periodu svoje istorije bila deo veće države kojoj su specifične okolnosti – a to je bio Hladni rat – dale neuobičajen značaj, ali, što ne treba smetnuti s uma, sa vrlo ograničenim rokom trajanja.

Uprkos napetosti između Rusije i Zapada, danas će retko ko ozbiljno govoriti o novom hladnom ratu. Samim tim, iako je sada donekle izolovanoj Rusiji veoma značajno kada, pored nekih drugih država ili pojedinih njihovih političara i Srbija ili neki njeni političari prema njoj iskazuju svoju naklonost, Moskva zna šta je realnost.

Ključna stvar je da ne postoji dovoljno jak lepak koji bi Srbiju priljubio Rusiji u savez nalik onom koji je postojao između druge Jugoslavije i SSSR-a do 1948. Istorijski gledano, ideološke spone nema. Iz sadašnje perspektive, taj lepak posle Briselskog sporazuma i dalje normalizacije odnosa sa Prištinom, teško da još zadugo može biti Kosovo. Energetska zavisnost od Rusije ostaje, ali daleko od toga da je to osobenost samo Srbije.

Kada nema saveza, logično je da nema ni istorijskog „ne“.

„Veliki politički zaokret“ Srbije prošle nedelje je najavio Asošijeted pres kojem je Vučić rekao da će „njegova zemlja prihvatiti apele SAD da smanji zavisnost od ruskog gasa dodajući (među svoje izvore energije) gasovod koji podržava Amerika i koji će gas iz Azerbejdžana doneti u Evropu“. To je u delu srpske javnosti doživljeno kao srpsko okretanje leđa Rusiji.

Čak i u izveštaju AP podseća se da Vučić ove nedelje ide u zvaničnu posetu SAD – eto, dakle, jednog konteksta njegove izjave – ali i iz izjava premijera, onda i ambasadora Majkla Kirbija očigledno je da nema govora o „tektonskim promenama“ srpske spoljne politike. Vučić i Kirbi govorili su tek o perspektivama, možda dalekim, diverzifikacije izvora energenata za Srbiju.

akedonski premijer Nikola Gruevski izjavom da će njegova zemlja moći da bude deo ruskog Turskog toka samo je potvrdio pretpostavku da ovaj pravac snabdevanja gasom Evrope postoji samo potencijalno, kao što je bio slučaj i sa Južnim tokom. S druge strane, stručnjaci za energetiku ističu da su kapaciteti azerbejdžanskog gasovoda unapred dogovoreni, da tu za Srbiju teško da može biti mesta, a perspektiva američkih škriljaca je još maglovitija.

Nema sumnje da se Rusima na trenutke izrazito prozapadna retorika iz Beograda ne dopada, ali u Moskvi su svesni da to nije ništa novo. I kao što Kremlj ponavlja – Rusija podržava želju Srbije da postane članica EU. Štaviše, Rusiji će Srbija biti važniji partner kao deo EU.

A što se tektonske spoljnopolitičke promene spoljne politike Srbije tiče, pa ona se dogodila pre 15 godina. Koliko god, i veoma opravdano, diplomatski kurs Srbije izgleda mutan, osnovna, proevropska nit nikada posle Petog oktobra nije dovedena u pitanje, osim možda retorički.

Vučić samo ima priliku i to već čini, da u toj niti bude odlučniji, da je sa što manje ostataka sprovodi u delo. Zato je i postao „pouzdan partner“, što njegov prethodnik Tadić nije bio.

GLOSA

Koliko god i veoma opravdano, diplomatski kurs Srbije izgleda mutan, osnovna, proevropska nit nikada posle Petog oktobra nije dovedena u pitanje, osim možda retorički