Piksijev rođendan 1Foto: Preuzeto sa www.crvenazvezdafk.com

Da sada imam deset godina, a ne četiri i još malo puta više od toga, i da me zanima fudbal, heroj bi mi verovatno bio Robert Levandovski ili šta ja znam ko.

Ali krajem osamdesetih godina prošlog veka, pa sve do 1991, to je bio Piksi. I kao što pamtim kad mu je rođendan, sećam se i kad je zabio Partizanu gol iz kornera i kad je Špancima na Svetskom prvenstvu u Italiji 1990, poslednjem koje sam pažljivo pratio, dao dva gola.

Ostala je u sećanju i trauma kad je osamdeset i neke trener Crvene Zvezde, umesto Velibora Vasovića, postao Branko Stanković koji je Piksiju oduzeo kapitensku traku i stavio je na ruku Bošku Đurovskom. Zvezda je potonula na sredinu s tendencijom ka dnu tabele i ja više od trideset godina kasnije živim u uverenju da je za sve kriv Stanković i da ne bi bilo tako da je Piksi ostao kapiten. Jer, nisam se razumeo u fudbal, kao što se ni danas ne razumem u fudbal, pa imam samo laka objašnjenja. Dete ja je, jednostavno, imalo svog ljubimca čiji je poster u prirodnoj veličini – valjda ga je u dva nastavka objavila Zvezdina revija – zalepilo na vrata svoje sobe. I dete ja se seća kako se seća.

Tada, kad je Piksi Špancima dao dva gola, prvi put u životu me je zabolela glava, ali pošto mi je bilo dvanaest godina nije dolazilo u obzir da popijem „Kafetin“ ili „Brufen“. Mama mi je nakvasila platnenu maramicu koju sam držao na čelu, kao sudija Cvetković u „Varljivom letu“ dok sa strepnjom čeka da čuje je li Perica položio „ispit zrelosti“. Jugoslavija je pobedila, glavobolja je prestala.

Poslednja Zvezdina sezona koju sam pratio, njen istorijski vrhunac posle kojeg je usledilo zjalo koje traje do danas, bila je naravno ona 1990/1991. Posle toga je moje interesovanje za fudbal, pogotovo takozvani domaći, jenjavalo do gotovo potpunog iščeznuća. Kao da sam, što se tiče „najvažnije sporedne stvari na svetu“, zapao u komu koja, eto, traje do danas. Perica je pao, Vesa se šlogirao.

Ćale je išao u Sofiju 1992. da gleda utakmicu protiv Sampdorije, pošto Zvezda u Beogradu nije mogla da igra zbog sankcija. Mundijala 1994. i 1998. se nekako sećam, pogotovo potonjeg zbog trećeg mesta Hrvatske. Ćuruvijin Evropljanin je objavio Šukerovu sliku sa medaljom u zubima. Kako da se ne sećam, ipak je hrvatska „vrsta“ nekako, bar malo, bila i moja, i imala je nešto uspeha, koje već ne pamtim, i kasnije sa Slavenom Bilićem, za razliku od nesrećnih „Orlova“ o kojima, opravdano, ne znam baš ništa.

Osim što znam da im je Piksi sada selektor, pa mi samo preostaje da heroju mog detinjstva čestitam rođendan, selektorstvo ne znam da li je za čestitanje. Citiraću, lišen iluzija, druga Momu iz „Nacionalne klase“, kada je, pred reli, zamoljen da se obrati trkačima: „Momci, želim vam mnogo uspeha!“.