Pa i to patriotsko uverenje potire praktično istovremenim trenucima iskrenosti: „Sve o takozvanom ruskom dosijeu u Sjedinjenim Državama jeste manifestacija stalne domaće političke borbe“.

Tramp pokušava da vaga, otkrivajući na tom samitu Azijsko-pacifičke ekonomske saradnje (APEC), da očigledno poštuje Putina: pitao ga je, kao lojalni predsednik a ne zato što u to veruje, o navodnom ruskom mešanju. Putin mu je, kaže dalje, priznao da ga tvrdnje o mešanju vređaju. Te tvrdnje je, naravno, još jednom odbacio. Dvojica predsednika su se razumela, nagovestio je Tramp. Ruski kolega je razumeo to što je morao da bude upitan o budalaštinama.

Šta su Trampovi motivi za izraženu želju za uspostavljanjem dobrih odnosa sa Rusijom? Da li je to samo prihvatanje nesporne činjenice da je „imati dobre odnose sa Rusijom dobra, a ne loša stvar“, što „mrzitelji i budale“, kako kuca na Tviteru, ne uviđaju?

Tramp svoje motive pre svega objašnjava pacifizmom, što je u startu sumnjivo s obzirom na istoriju američkih predsednika. Ako istoriju zanemarimo, zbližavanje s Rusijom bi, naravno, moglo da bude put ka „svetskom miru“, što ne treba posebno objašnjavati. Tramp navodi da je Rusija potrebna za smirivanje Severne Koreje, Sirije, Ukrajine, terorizma… Istrage pak o ruskom mešanju i loši odnosi sa Rusijom, ukazuje on, vode – daljim gubicima ljudskih života u Siriji („ljudi će umirati zbog toga“).

Dvojac je izdao zajedničko saopštenje o Siriji, koje su pripremili šefovi diplomatija Lavrov i Tilerson, u kojem su se složili da sukob „nema vojno rešenje“, te da su odlučni u rešenosti da pobede Islamsku državu. Ipak, front onih na Zapadu koji ulogu Rusije vide drugačije ostaje širok. Dan ranije, ministri odbrane NATO, uključujući Amerikanca DŽejmsa Matisa, složili su se u Briselu da je Rusija prekršila Ugovor o nuklearnim snagama srednjeg dometa. Komandant NATO snaga u Evropi, američki general Kertis Skaparoti poručio je Rusiji da „prestane da se meša u poslove drugih država“.

Trampu je od svega najpotrebniji mir kod kuće, odnosno konsolidacija sopstvene vlasti, od početka suočene sa neprestanim kritikama, napadima i istragama koji u krajnoj liniji moga da dovedu do njegove smene. Ako će normalizacija odnosa sa Rusijom doprineti toj konsolidaciji, Trampovo „davanje za pravo“ ili „verovanje na reč“ Putinu, kako to politički protivnici i mediji tumače, jeste razumljivo.

Kontinuirane disonantne poruke iz SAD u vezi sa Rusijom narušavaju bez sumnje ugled Amerike kao još uvek najmoćnije sile. Istovremeno, neprestane priče o raznim ruskim „mešanjima“, sa kojima se ne izlazi na kraj, povećavaju ugled Moskve, umesto da je proizvedu u „otpadnika“, kao što se nameravalo.