Komesar Johanes Han rekao je u Briselu prošle nedelje da će pregovori EU i sadašnjih kandidata za članstvo trajati duže od sedam godina. Pitanje je šta se uzima kao početak pregovora. Ako je formalan početak, u slučaju Srbije je to januar 2014. Ako je početak otvaranje prvih poglavlja to će, valjda, biti kraj 2015. Dakle, po Hanovoj računici, u gorem scenariju, Srbija će u EU najranije 2024.

U principu, ništa novo nije rekao, zna se da se stvari prilikom svakog sledećeg proširenja EU za države kandidate komplikuju, čak i u redovnim okolnostima. Sada okolnosti nisu redovne, pre svega zbog izbegličke krize. O raspadu EU ne govore samo „šašavi“ Orban i predstavnici drugih država EU (poslednji Slovenci). Isto je zloslutila i Federika Mogerini, dok se Angeli Merkel privideo rat na Balkanu.

Pod takvim okolnostima, a ne zaboravljajući stalno posrtanje EU koje traje 10 godina, od propasti evropskog ustava, biti evrooptimista zvuči neracionalno. Jeste racionalna čuvena mudrost da je bitan proces, a ne članstvo, što je i Han ponovio. Da mi reformišemo zemlju, ozdravimo je, a članstvo i nije naročito važno.

Turski novinari ljutili su se na Hana i na EU u Briselu zato što kalkulišu sa Erdoganom. Izveštaj Evropske komisije o Zapadnom Balkanu i Turskoj navodno nije objavljen prošle nedelje da se Erdogan ne naljuti (pošto tamo o stanju turske demokratije može da piše jedino sve najgore). Novinari u njemu vide diktatora okrvavljenih ruku, a EU osobu koja može da zaustavi priliv izbeglica.

Brisel i sa Srbijom, naravno, igra toplo-hladno, s tom velikom razlikom da je Turska u najmanju ruku regionalna sila koja može da vodi svoju politiku. Onaj ko se nađe na vlasti u Srbiji, zna se, mora da sluša Brisel (EU) i Vašington ako mu je vlast mila. A jeste. Predstavnici vlasti, ne samo ove, idu tamo da se dopadnu, kao i njihovi protivnici itzv. nezavisne društvene grupe. Ko bolje prolazi, sreća je promenljiva.

Većina EU institucija smeštena je u briselskoj Ulici zakona (Rue de la loi). Naziv je više nego orvelovski. Kao i veći deo ovog grada, odiše sivilom i hladnoćom prema kojoj je jugoslovenska socijalistička arhitektura Las Vegas. Kad u toj pustoši vidite ponegde zvanične, institucionalne transparente „demokratija“, „rodna ravnopravnost“ i slično – a što, daleko bilo, uopšte ne podseća na „mir je rat“, „sloboda je ropstvo“ i slično – jezovit utisak je potpun.

Ima u Briselu bar još jedna ulica zanimljivog naziva – Ulica kolonija (Rue de colonies), s objašnjenjem na tabli da je ime dato u znak sećanja na belgijsku aneksiju Konga 1908. Zašto je bilo važno dati takvo ime ulici, znaju Belgijanci i Kongoanci. U Beogradu (još) postoji ulica Patrisa Lumumbe.

Ako se jednog dana kataklizmična proročanstva Federike Mogerini i gvozdene kancelarke ipak pokažu kao neutemeljeno pesimistična, možda će i našem podneblju u Briselu biti ukazana čast nazivom jedne ulice. Na primer, Ulicom borbe protiv paralelnih struktura. Ili da se makar postavi tabla s natpisom: „U ovoj zgradi na podu je spavao reformski premijer Srbije Aleksandar Vučić 2014-2024″.