Prvo, prema Evropskoj uniji – njegova poruka da Srbija treba da se okrene budućnosti morala je da bude pozdravljena s obzirom na evropsku promociju stabilnosti kao glavnog prioriteta na Balkanu. Vučić je bio odmeren i prema samom sebi; on nije mogao da pohvali presudu Tribunala, ako se to uopšte i moglo očekivati, osim ako bi se odlučio na krajnje licemerstvo prema „mladom“ Vučiću, onom iz perioda do 2007.

Reakcija Vučića je bila konstruktivna. Čak ni isticanje izostanka pravde za srpske žrtve u njegovoj izjavi nije odvuklo stvari u pogrešnom pravcu – tamo gde se sagledavaju crno-belo i gde ni o kakvom pomirenju ne može biti govora. Ta konstruktivnost sastoji se u naglasku na tome da svest o srpskim žrtvama ne treba da umanji zločine prema drugima („To ne sme da umanji niti treba da pravdamo zločine koji su uradili neki sa srpskim imenom i prezimenom“.).

I sve je to u redu dok ne pogledate naslovne strane srpskih tabloida ili skoro pa tabloida dan-dva po izricanju presude. „Putin vadi Mladića iz Haga“, „Rusija obara presudu u Savetu bezbednosti“, „Patrijarh Irinej: presuda je delo đavola“, pa navodi o engleskoj zaveri uz poklon-poster „srpskog heroja“. To bi se dopalo momku koji u Bulevaru Zorana Đinđića lepi natpise „Bulevar Ratka Mladića“. Ili da pretpostavimo da Vučić nema nikakve veze sa njihovom uređivačkom politikom?

Ovih dana pravile su se svakakve paralele. Dok se Tribunalu bliži kraj, neki su se setili i Nirnberga. Poređenje je naravno više nego nategnuto jer Tribunal ipak nije pravljen samo za Srbe, mada dominantno jeste, i nalazi se u stranoj državi, a ne na teritoriji delimično poraženog ratnog neprijatelja. Ali čak i da zanemarimo sve ogromne razlike između Haga i Nirnberga, možemo samo da zamislimo šta bi bilo od suočavanja Nemačke sa prošlošću i privrednog čuda posle Drugog svetskog rata da su posle 1945. nastavili da izlaze Felkišer beobahter i Šturmer. Da se Gebels nije ubio, već ostao živ i neosuđen.

Vučić je ponovio i svoju frazu da „srpska suza nema roditelja“, da su nadanja da će zapadni svet početi da se bavi srpskim žrtvama jalova. Možda je to sudbina poraženih. Međutim, i sama Srbija se srpskim „suzama“ iz poslednjih ratova uglavnom nije bavila sistematski, kao što su to sa svojim radili i rade susedi sa kojima je ratovala. Temi zločina nad Srbima u samoj Srbiji uglavnom se pristupalo kampanjski i reaktivno. Na primer, da se Srebrenica ogromnom razmerom zločina nije nametnula, jedva da bi i bilo reči o srpskim žrtvama u istočnoj Bosni. A i tada samo kao ilustracija da su stradali i „naši“.

Skoro su me pitali šta bi trebalo da se uradi da se postignu bolji odnosi između Srbije i Hrvatske. Mislim da je odgovornost na političkim elitama koje moraju da budu uzdržane. Da uzdržanost, na primer, promovišu svojevrsnim neformalnim paktom o nenapadanju, naravno verbalnom i medijskom, jer ono oružano se valjda podrazumeva. Isto to bi se moglo uraditi i u odnosima Srbija – BiH. Da se, ako se već ne može raditi na tome da bude bolje, ne postupa tako da bude gore. Ali kratkoročne koristi od napadanja, na primer u izbornim kampanjama, rasteruju i samu pomisao o dugoročnoj koristi od uzdržavanja.