Trijumfalna kapija 1Miloš Mitrović Foto: Stanislav Milojković

Podsetivši javnost na to da još postoje predložili su da se u Pionirskom parku izgradi monumentalna trijumfalna kapija koja će simbolizovati pobede naše vojske u ratovima vođenim od 1912. do 1918. Kako bi kapija trebalo da bude monumentalna opravdano je očekivati da bi za potrebe njene izgradnje trebalo uništiti Pionirski park, odnosno izbetonirati ga, čime bi čitav prostor između narodne skupštine i gradske skupštine bio pretvoren u goli beton ili u gotovo goli beton pošto SPO predlaže i podizanje spomenika kraljevima Petru i Aleksandru, a oni verovatno ne bi bili betonski.

Predlog SPO-a ima za cilj da, dakle, veliča slavnu prošlost, a ponekog je podsetio na svojevremeni, isto monumentalni, u najmanju ruku, projekat izgradnje spomenika i zgrada u klasičnom stilu u Skoplju, poznat kao antikvizacija. Izgradnja trijumfalne kapije i spomenika kraljevima u Beogradu ne bi predstavljala antikvizaciju, pre bi ovom, centralnom delu glavnog grada, ili prestonice kako ga SPO doživljava, dale jednu, malo je reći, grobljansku notu. Ali bi Beograd izgradnjom trijumfalne kapije i spomenika definitivno dobio, posle rekonstrukcije Trga Republike – ili Trga slobode kako bi u svom prošlom životu to rekao Vuk Drašković, taj Branko Kockica srpske politike – još jedan betonski prospekt u svom središtu. Osim ako bi projekat, ipak, bio izveden na manje monumentalan način, pa bi se kapija i spomenici krili među drvećem Pionirskog parka.

Otvara se, naravno, i krajnje banalno pitanje, pogotovo za grupu elitista, koliko bi podizanje monumentalne kapije i spomenika koštalo i ko bi novac obezbedio, bogati dobrotvori ili zahvalan narod, uz opravdanu sumnju da se vlada i gradska skupština, pošto prihvate inicijativu SPO-a, možda ne bi zaustavili na kapiji i dva spomenika, zašto sitničariti, već bi se setili i drugih primera iz slavne prošlosti, a nije ih malo, pa bi kapiji i spomenicima dvojici kraljeva pridodali još koji kip i najmanje jedan obelisk, zašto da ne. Zna se da je monumentalnost kod njih, u vladi i gradskoj vlasti, na ceni. „Faraoni su ostavili iza sebe piramide, ali svuda okolo je pustinja“, rekao bi Aleksandar Čotrić.

Manje banalno pitanje od cene jeste, a što baš takva ideja, zašto SPO ili neko drugi umesto za mrtve ne inicira nešto za žive koji žive sve teže. Hamburg je, na primer, upravo dobio svoj prvi autobus za tuširanje koji će biti na raspolaganju beskućnicima kojih tamo, zvanično, ima 2000, ali se procenjuje da ih je u stvarnosti više. Za autobus su građani prikupili više od 168.000 evra, sastoji se iz dve prostorije za tuširanje i jedne za presvlačenje, vreme koje korisnici u njemu provode nije ograničeno. U Beogradu zvanično beskućnika ima vrlo malo, ali jasno je da ih u stvarnosti ima bar koliko u Hamburgu. Ovakvi autobusi postoje i u Berlinu, zašto tako nešto ne bi bilo moguće i u Beogradu?

Verovatno zato što mi, za razliku od Nemaca, nismo završili sa slavnom prošlošću i ona nam je i dalje bitnija od sadašnjosti. A i lepše je biti zapamćen po trijumfalnoj kapiji nego po nekim tuš kabinama.