Ne volem, na primer, kad ljudi kažu da su kupili „novinu“, a nisu uzeli „makazu“ da skrate „pantalonu“. Nered u jeziku, davno nas je opomenuo Krleža, dolazi od nereda u glavi. I ne samo nered u jeziku, već i nered u govoru.

Eto, kad muftija sandžački, Muamer ef. Zukorlić, bubne onu svoju o „egipatskom scenariju“, koji preti Srbiji ne bude li efendijina zadnja, to baš ne volem. Mene je sramota zato što je on ispao budala. Da sam još mrzovoljniji rekao bih i da „egipatski scenario“ – ako nekome preti – preti više njemu, ako on svoje naume i ostvari i postane sandžački Homeini. Postmoderni efendija, onakav svadljiv i bezobrazan, ters kakva mu je nafaka, ustvari ne radi ništa što njegove kolege politikanti i „bizmismeni“, javni radnici i – naročito – književnici, ne rade uveliko. On samo hoće sve i odmah, i pritom ne vidi nikakvu prepreku iz oblasti lepog vaspitanja, učtivosti, morala, Islama, i ostalih u postmoderni prevaziđenih sistema vrednosti. On je samo primetio da takav pristup radi radnju; isto su primetili i preosvećeni Amfilohije, Vasilije (Kačavenda), Atanasije, Filaret i proči; a tek Vuk Jeremić, Velja Ilić, Kusta i ostala Lica Bliska Imperatoru. Taj postmoderni sistem vrednosti – da sve može i da šta sad klepim kako znam, to mi je – postao je očigledno preovlađujući.

Više se ne zna red i to ne volem. Nekada je posao šanera bio da šaniraju; posao trojanaca (uličnih umetnika sa tri šibice ili tri karte) da šišaju ovce; posao petljaroša da vam izvuku novčanik u tramvaju bezbolno (po sebe), ako može, ali nijednom članu tih starih i poštovanih esnafa na pamet nije padalo da se gura u politiku, religiju, književnost, javni život uopšte; naprotiv.

Sa urođenim njuhom svakog grabljivca za slabiju žrtvu, efendija se okomio na moju drugaricu Aidu Ćorović, baš kao što se i onaj spahija Kusta okomio na Peru Lukovića. Efendija, naime, ispravno konta da je Aida Ćorović idealna žrtva, jer ide na živce režimu za koji upravo on tvrdi da „diskriminiše“ Bošnjake. Sve mi se nekako javlja da je to skandalozno pismo Danasu pisala muška ruka; ima nešto što se zove psiholingvistička analiza, instrument prilično pouzdan, jer su ga tajne službe razvijale decenijama. Ali to ne možemo dokazati i to ostaje osnova za sumnju. Pljunuvši Aidu Ćorović, efendija i njegova tevabija svesno čine uslugu režimu, jer takva Aida već dvadeset godina samo smeta, ljulja koalicione čamce, pravi sranja i uopšte je nepodnošljiva svima. Taj napad je znak dobre volje, čin sevapa: eto, Beograde, muftija časti, halal olsun, nije beg cicija. Kao Suljo Ugljanin pre njega, na šta nas uostalom Aida Ćorović stalno podseća, muftija postaje partner vlastima u igri „ja ću poći, a vi mi ne dajte“ i „drž’te me, ubiću ga!“. Oni fingiraju (foliraju, proizvode) veštački sukob iz koga će obe strane izvući protivpravnu i nemoralnu političku, materijalnu i drugu korist sebi i drugima. A ko nasedne na priču – naseo je; prošli put je radilo radnju; bez ovaca nema štofa. Nekada, dok se znao red, urednik bi to blesavo pismo zgužvao i bacio, pa da se sudimo, ako treba: zakon dopušta uredniku da ne objavi tekst uvredljiv, bezobrazan i tup. Ali, ovo su vremena postmoderna i to ne volem.

Kad je, pak, spahija Kusta presavio tabak da tuži e-novine, jer da su prenele nešto iz nekog drugog izvora koji je organima poznat, ali nije tužio tog čoveka, nego baš Peru Lukovića – to je slična priča: postmoderna takođe. Sa istim instinktom grabljivca, Kusta je odabrao mog druga Peru, jer Pera ide na živce. Na živce ide i Peščanik, sa koga je Pera uzeo sporni tekst, ali se sa Cecama nije šaliti, a Pera je nekako zgodniji za žrtvu. Lako je Kusti: on je persona grata i kod vlasti i kod opozicije i može da čini usluge na obostranu korist; nije beg cicija. Mnogo bi bolje bilo da je Kusta javno dreknuo i uverljivo demantovao te priče; tada bi klevetnici ispali budale. Ovako, tužakajući selektivno, Kusta ispada nekako neuverljiv i onda ga, naravno, osumnjiče da hoće e-novine da eutanazira debelom odštetom.

Kazaćete, ovaj Vasić je opet ustao na levu nogu, mrzovoljna matora budala, mora biti da je u subotu uveče zaglavio do u nedoba (što je, doduše, istina, ali je bilo u finom društvu), pa je od jutros takav zbog toga (što nije istina). Ova postmoderna nervira me i u najprisebnijem trezvenom stanju: ne razumem „art“; ne razumem „kemp“; ne razumem „postmodernu“; ne razumem „dekonstrukciju“, ali to će biti pre zbog toga što od škole imam veliki odmor. Priznajem da sam priglup, da sporo mislim i da se teško izražavam. Ali: ne čini li se i vama da ovde nešto nije u redu? Ako vam je dobro – onda ništa, što kažu Cece. Hoćete da budete ovce? Bujrum, ali nemojte posle da se žalite kad krene pesma: Ovce moje, čuvajte se same, Mile ruča hleba i salame.