Najnoviji skandal je presuda Apelacionog suda od pre nekoliko dana protiv televizije Studija B. Apelacioni sud, naime, preinačio je prvostepenu presudu Višeg suda kojom je privatna tužba protiv te televizije bila odbijena i osudio Studio B da privatnom tužiocu isplati izvesnu popriličnu sumu (plus troškove, naravno) zbog „povrede privatnosti“. Kako je „privatnost“ privatnog tužitelja bila „povređena“? Tako što je, u okviru kampanje za poboljšavanje bezbednosti saobraćaja TV Studio B napravila poučni spot u kome se privatni tužilac pojavljuje u stanju u kome je bio zatečen u trenutku saobraćajnog prekršaja – očigledno (i kasnije forenzički utvrđeno) pijan kao guda, što je i sam priznao u kameru i mikrofon ekipe Studija B koja se tu zatekla. Prizor – može se i dan-danas naći na YouTube – bio je upečatljiv, u najmanju ruku. Prisećam se da su neki mudri ljudi iz antike čak plaćali kao državnog činovnika lika čiji je posao da bude pijan kao guda i tako očiglednim primerom pokazivao omladini štetu od neumerenosti i vrlinu trezvenosti. Studio B je, dakle, autentični, dokumentarni snimak zaista pijanog čoveka, snimak emitovan više puta u svoje vreme i svima dostupan, iskoristio u poučne svrhe i za opštenarodnu javnu korist. E, onda se naš veseljak odlučio da presavije tabak i tuži za odštetu, jer da mu je „povređena privatnost“. Kako, kad mu je u tom spotu lik bio zamućen kao da je zaštićeni svedok u Hagu? Tako, kaže, jer da mu se glas mogao prepoznati, a tvrdi i da su ga prijatelji tako i prepoznali. Lepo. Prvostepeni sud razmotrio je predmet i odbio tužbu iz razloga meni i vama, dragi čitaoci, sasvim jasnih, razumljivih i pravičnih. Em se napio kao guda, em bi sada da nadoknadi štetu zbog prekršajne globe. Svaka čast majstoru: dobro je procenio naše pravosuđe.

Podsećam – jer novine kratko traju – na čuveni slučaj one gđe. Kokar koja je umela da se slika na mitingu Slobinih obožavalaca mašući u transu Voždovom uramljenom slikom, ali nije volela da se ta njena fotografija ponovo pojavljuje u novinama posle prevrata 2000. Tužila je ove novine, „Danas“ i – dobila popriličnu sumu pravosnažnom presudom, umesto da je sudija najuri iz sudnice, a njenu tužbu zgužva i baci, uz pouku: pokrij se ušima i ćuti kad si već umela da se brukaš, kozo! Podsećam i da je neki takav sudija jednom pitao Koraksića da je li mu Voja Šešelj dozvolio da ga crta na svojim karikaturama.

Kakva je poruka ovakvih skandaloznih presuda? Da svako može od sebe da pravi budalu u javnosti i na javnom mestu, ali da to ne sme da dopre u medije; ili barem ne nešto kasnije, jer misle, jadni, da se zaboravilo. Privatnost je jedno; javnost je drugo. Svako ima neotuđivo ljudsko pravo da od sebe pravi budalu privatno, u četiri zida ili u privatnom prostoru koji može biti i eksterijer. Zato mislim da je pravično osuditi paparace, fotografe-lešinare kad objave slike golih lepotica i važnih ličnosti snimljene teleobjektivima na plažama, jahtama i još gore (kroz zavese i prozore). Da je neko objavio slike ove gospođe kako u svom dvorištu uzdiže Slobinu sliku; ili ovog najnovijeg privatnog tužioca kako se pijan kao guda valja po svojoj kuhinji – i ja bih pozdravio osuđujuću presudu. Sporni – po mišljenju suda – događaji, zbivali su se, međutim, javno: na otvorenom, na onome što su stari zvali agora ili forum, na mestu koje pripada svima nama, kao što je i javni interes interes svih nas, a mediji rade u javnom interesu. Ako nekoga u izvršenju sporne radnje nije bilo sramota, ne bi smelo da ga bude stid ni kasnije: čovek bi trebalo da bude u stanju da snosi posledice svojih postupaka; ako nije u stanju – e, onda nam je jako žao, ali tome je tako.

Slično je i sa prezumpcijom nevinosti, pravnom fikcijom koja ima svoju veoma važnu svrhu u krivičnom postupku – ali ne i van njega. Čujem da onaj Legija Ulemek sada tužaka onog Homena, jer da mu je ovaj pomešao izvore prihoda: nije on, Ulemek, kuću kupio od otkupa u otmici Vuka Bajruševića i sada je „iznenađen i uvređen“. Nego od kojih para? Od Dućinog heroina? Od otmice Miškovića? Suvada Musića? Od ubistva Stambolića, od Budve, od Ibarske magistrale? Od otmice Milije Babovića? Tako i onaj Dejan Vilovski tuži „Danas“ zbog kršenja prezumpcije nevinosti. Isto tako bi obojica mogli da tuže: policiju, javno tužilaštvo, sud, crkveni sud itd. Naime, prezumpcija njihove nevinosti prekršena je krivičnom prijavom, optužnim predlogom, optužnicom, prvostepenom presudom i – u slučaju crkvenog suda – pravosnažnom presudom, jer se na pravosnažnu presudu svetovnog suda čeka, a i načekaćemo se.

Svojim skandaloznim nepoznavanjem medijskih zakona i pravila, naši sudovi – ponavljam to po ko zna koji put i neću se umoriti – ohrabruju bezobrazluk i pohlepu kojekakvih zlikovaca, šarlatana, dripaca i budala. Svaka skandalozno nepravična presuda protiv medija, kakve su ove pomenute; svaka prihvaćena besmislena tužba vodiće novim tužbama, ali i presudama, jer sudovi teško priznaju da su bili u krivu. Dok sve to stigne do nekog tamo Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu i država Srbija tamo dobije po nosu – onaj debeli Basarin vuk već je izjeo magarca.

Zašto se onda meni javlja da sudovi mnogo više vode računa o sumnjivoj „časti i ugledu“ kojekakvih bestidnika nego o časti i ugledu Republike Srbije?