Možda nekome, da počnemo od toga, „upodobljavanje“ zvuči bezazlenije od „protivzakonite otimačine“ ili (još gore) „verolomne izdaje“ na koju treba nagovoriti koalicionog partnera SPS, a koji partner drži u Beogradu „neupodobljenu“ vlast sa Demokratskom strankom. Slično se postupa i u slučaju Vojvodine, mada sa slabijim izgledima da se i tamo vlast „upodobi“, kako se čini.

To njihovo „upodobljavanje“ zapravo znači da im je dupe zinulo na sve i odmah, do poslednje stanice milicije i najmanjeg javnog preduzeća. Sve su to – da prosti vaše lice – radikalska posla i razmišljanja, bez obzira na „jevropejsku“ retoriku. Radikali su vazda bili isti: jedna centralna vlast, jedan vođa, nijedna lokalna samouprava da odudara od toga. Ako im uspe da sve „upodobe“, lokalni izbori više nam ne trebaju: sreski načelnici i „članovi kvarta“ (načelnici OUP-a i komandiri PS-a) postavljaće se iz Centra i kvit, kao u Nušićevo doba; nije da je danas mnogo drugačije, uostalom. Ali neke lokalne samouprave ipak biramo sami. „Upodobiti“ beogradsku lokalnu vlast znači – ovoga trenutka i sa ovom većinom Gradske skupštine – državni (ajde: gradski) udar; „ukidanje posredništva između Mene i naroda“, kako se izvoleo izraziti viteški kralj ujedinitelj 1929. godine. Optužite me slobodno za „đilasovštinu“; nevin sam. Reč je o nečemu drugome: poštovanju Ustava.

Što se, pak, Ace Vučića tiče, on bi zaista mogao da bira reči. Glagol „skončati“ u govornom jeziku opisuje nečiji uglavnom bedan kraj: „skončava“ se „uz plot“ ili „u jarku“; obično tako završe propaliteti i slični tragični marginalni likovi. Kad jedan Aleksandar Vučić počne tako nešto za sebe da sluti, to je nepromišljeno – u najmanju ruku. „Nemoj da slutiš!“, rekle bi babe, pljunule triput, prekrstile se i kucnule u drvo; „daleko bilo!“. Nije pametno slutiti; još manje to javno govoriti, pogotovo ako ste političar na vlasti. U tom, ovom, slučaju te slutnje ne samo što liče na tipično radikalsko prenemaganje, nego i bacaju na govornika izvesne sumnje. Molim: „zna“ on „svoj narod“ koji „najviše voli“, pa ipak – i upravo stoga što „zna“ – sluti da će mu dohakati. Njega bar paze i čuvaju, bolje i svakako stručnije nego Zorana Đinđića. On sve radi na narodnu polzu; barem tako tvrdi; mnogo je popularan besumnje. Zašto bi onda „skončavao“? Zbog čega? Zbog privatizacije fudbalskih mafijaških klubova? Zvuči uverljivo, istini za volju, ali mnogo je složeno. Jesu zbog fudbala padale glave, istina je, ali je to bilo „u porodici“, kako da se izrazim…

Nego Aco: nemoj da slutiš, matere ti, puj, puj, puj! Živ ti nisam od brige! O tim se slutnjama – kad ih ima, a nadam se da ih Aca ima, čim o tome priča (ako ne laže) – ne govori javno kad si političar. Nije pristojno i nije pametno: čovek ispada neozbiljan, kao neko ko se femka i prenemaže, što – pak – sluti na slabost, koje očito još nema; naprotiv.