Kraj konverzije, najzad

Nema sumnje da će poslovna zajednica u Srbiji (i domaća i inostrana) pozdraviti predlog koji je Vlada uputila Parlamentu značajnim popravkama Zakona o planiranju i izgradnji kojim se ubrzavaju procedure za izdavanje građevinskih dozvola, ukidaju prepreke i omogućava da ceo postupak bude transparentnije.

Ključni deo tog predloga je ukidanje famozne naplate harača na konverziju zemljišta iz prava korišćenja u pravo svojine.

Domaći poslovni ljudi i udruženja stranih investitora i kompanija godinama traže da se ukine taj revolucionarni zakon (kako ga je nazvao njegov „otac“, ministar Oliver Dulić).

Tadićevi populisti donosili su revolucionarne propise kako bi se dodvorili narodu i napakostili poslovnim ljudima sprovodeći institucionalizovanu hajku na „tajkune“.

Ideja vlasti bila je da se orobe poslovni ljudi tako što će im se nametnuti nova taksa na već kupljenu zemlju (privatizacijom propalih društvenih preduzeća) i usput popuniti ozbiljno ispražnjen državni budžet.

Populistička potreba da se vlast dopadne narodu, tako što će od biznismena da otme novac i podeli ga kvazi sirotinji, bila je jača od ekonomske pameti.

I dok je vlast likovala i slavila revolucionarnu pobedu, investitori su zaustavljali poslove, upozoravali da će taj zakon podstaći korupciju i počeli da napuštaju Srbiju.

Domaći biznismeni tvrdili su da je taj zakon totalno zaustavio gradnju i pokazao kako se „kolje vo za kilo mesa“ jer je stvorio ogromnu disproporciju između količine novca koju je država „ubrala“ i izgubljenih stotina miliona evra.

O pogubnosti tog zakona javno je pred premijerkom Srbije 2018. godine govorio Zoran Drakulić, predsednik srpskog poslovnog kluba Privrednik, tražeći da se „hitno ukine konverzija zemljišta što bi Srbiji donelo hiljade novih investicija“. I radnih mesta.

Godinama je konverzija bila dežurna tema u kritičkim opservacijama svih međunarodnih institucija i organizacija koje se bave merenjem (ne)kvaliteta poslovnog ambijenta u Srbiji i njenom nekonkurentnošću.

Iako je s vremena na vreme obećavala ukidanje konverzije, i nova vlast se deset godina (o)koristila ovom korupcionaškom polugom koju je u svom „biću“ skrivao zakon o naplati konverzije.

Višegodišnje nezadovoljstvo i pritisak investitora ali i strah vlasti od recesije čini se da je naterao vladu da predloži

Parlamentu ukidanje jednog od tipičnih populističkih zakona koji je sprečavao stvaranje nove vrednosti. Parlament sada ima priliku da otčepi veliko zagušenje i produva kanale kako bi privreda i država mogli da uvećaju prihode.

Jer – uz pretpostavku da će opšta ekonomska situacija i dalje podsticati građevinski sektor – potencijalni pozitivni efekti ukidanja konverzije na pojedinačno i ukupno društveno bogatstvo mogli bi biti značajni.

Samo država bi mogla u budžet (kroz povećanje prihoda od izdavanja lokacijskih i građevinskih dozvola, kroz prihod od izdavanja upotrebnih dozvola, kroz prihod od PDV-a na promet nepokretnosti i od efekta ubrzavanja procedura) da zaradi dodatnih ne manje od 20-tak milijardi evra.

To je, recimo, 1/3 ovogodišnjeg BDP-a. I neuporedivo je više nego što je država do sada prihodovala od naplate konverzije.

Korist će imati i radna snaga u građevinarstvu i pratećim industrijama. Ukidanje konverzije omogućiće zapošljavanje nekoliko desetina hiljada novih radnika.

Da, tačno je da tih radnika nema u Srbiji, ali će ukidanje konverzije dovesti i do liberalizacije zakona koji će olakšati izdavanje radnih dozvola a tržišta rada će se otvoriti za inostranu radnu snagu.

Ukidanje konverzije uticaće i na smirivanje tržišta (verovatni pad cena) građevinskog materijala i izgrađenih stanova i omogućiti još većoj grupi ljudi da lakše dođu do krova nad glavom.

I na kraju, ukidanje konverzije imaće blagotvorne socijalne efekte, naročito u manje razvijenim krajevima jer će podstaći ulaganja u proizvodne pogone na zemljištu koje je do sada bilo „investiciono zaparloženo“, doneti nova radna mesta i učiniti bar malo bogatijim mnoge pojedince.

Predlog vlade upućen Parlamentu da ukine konverziju dočekan je konsternacijom dela javnosti i digao na noge populiste. U nedostatku ozbiljnijih ekonomskih argumenata potežu se razne teze pa i ona o „spornom trenutku“ a vladi se spočitava odsustvo „empatije prema trenutnoj situaciji i odgovornosti za trenutak u kojem se nalazimo“.

Kao da slušamo Koštunicu kad kaže „Hilandar gori, a vi pitate za cigare“. Oglasili su se i dušebrižnici opština koje će, navodno, ostati bez dela prihoda a navikle su da „im kaplje“ u budžet i kad njihova rukovodstva, ogrezla u neradu i neznanju, planduju ceo mandat.

Konverzija je opštinske „oce“ navukla na laku „lovu“ (rentu) i lagodan mandat bez vizije razvoja i menadžerskih sposobnosti. Ukidanjem konverzije ti zadrigli „gradonačelnici“ moraće da zasuku rukave i pokažu koliko su zaista sposobni da upravljaju poverenim im lokalnim samoupravama i iskoriste šansu da ih učine bogatijim.

Beše i kritičara koji tvrde da ukidanje konverzije nije u javnom interesu. A zar bolji kvalitet života svakog građanina nije vrhovni javni interes?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.