Zlatna groznica u Žagubici

Još nije pouzdano utvrđeno da li je Srbija replika Eldorada ili je zaista pravi Divlji zapad. Još nisu primećene ni horde avanturista s budacima i lopatama, šatorima i u levis farmerkama, hlebom od kiselog testa i konzervama govedine kako hrle na neki „jugoistok“ Srbije.

Valjda zato što je predsednik još misteriozan, mudro ćuti, otkriva pozlaćene senzacije na zlatnu kašičicu, potpiruje zlatnu histeriju i podstiče mokre snove o novom zlatnom dobu. Kaže da samo on zna, ali neće da kaže tačne lokacije, da bi (valjda) sprečio stampedo modernih belosvetskih tragača za zlatom.

Da l’ će Žagubica, Petrovac na Mlavi, dolina Peka, neko homoljsko selo ili neka druga varoš postati srpski San Francisko? To sad postaje tema od izuzetne važnosti.

Tek što je 2023. počela, a građani Srbije već žive u godini mitske fantazmagorije. Pred nama se događa još jedna drama nacije.

Usred raspleta kosovske krize predsednik je obavestio javnost da je u jednoj opštini na jugoistoku Srbije otkriveno zlato, da ga ima mnogo više nego u (borskom) rudniku Čukaru Peki i da će ta opština „doslovno procvetati“. Rekao da još ne može da otkriva tačnu lokaciju, koju znaju samo on i premijerka Ana Brnabić i tako je zagolicao maštu naroda: „Da sam birao bolju opštinu, ne bih je našao.“

Posle ovakve izjave ostalo je nejasno da li je predsednik sam tražio nalazišta zlata pa nije mogao da izabere bolju opštinu. A pedantni mediji izračunali su da u tom novom nalazištu „leži“ bar 4,4 milijarde evra.

Neizvesnost oko lokacije nije mogla dugo da traje pa je nacija saznala da je Žagubica ta opština kojoj se posrećilo. Ali, dok se narod još teturao opijen tolikim zlatom, predsednik je „dodao gas“ i otkrio da imamo još jedan rudnik plemenitog metala: „Našli smo još jedno mesto u Srbiji gde ima više zlata nego u Žagubici.

Da ne govorimo sada gde je, svi će se sjatiti. Kako se sazna skoči cena svega puta 10, puta 50. Prema prvim izveštajima, to je jedno od prvih 100 nalazišta zlata u celom svetu.“

Predsednikovu euforiju pratila je odgovarajuća medijska halabuka, pa je javnost detaljno obaveštena o svim zlatnim tačkama srpskog Eldorada a nadležna državna institucija iznela je podatak da Srbija leži na 500 tona zlata. U rudi.

Medijima se i ta količina zlata „u najavi“ učinila nekako nedovoljno pompeznom pa su dodali još jedno nalazište za koje tvrde da je „aktuelno među tragačima iz sveta“. Nije u pitanju rudnik pod zemljom, nego nalazište pod vodom i nije u pitanju ruda zlata nego zlatno blago. Tako je, usred predsednikove zlatne groznice, oživljen i mit o čuvenom vojskovođi Atili Hunskom, koji je sahranjen „na našim prostorima“ i sa sobom u grob odneo ogromno blago oteto u brojnim ratnim osvajanjima.

Atila je, navodno, sahranjen u tri kovčega – zlatnom, srebrnom i gvozdenom – i spušten u reku Tisu negde oko Titela. Iako se puno tragalo za tim blagom i špekulisalo o njegovoj potencijalnoj vrednosti, do danas ništa nije otkriveno. Ali, nikad ne reci nikad jer kako je Srbiji krenulo sva čuda su moguća.

Iz dosadašnje drame o zlatim nalazištima mogu se naslutiti izvesne pravilnosti. Na primer, predsednik koristi funkciju i svesno predstavlja Srbiju kao „Eldorado“ (ili „divlji zapad“), u kome se zna ko je gazda, odnosno šerif, i u čijim su rukama i objava i podela koncesija i odlučivanje o žalbama (moć i pravda).

Zatim, sluđenom narodu prećutkuje se istina da nalazište zlata (budući rudnik) nije isto što i ćup zlatnika (ili Atilin kovčeg) koji kad se pronađe može odmah da se utrži. Sa zlatom je drugačije – za pripremne radnje, otvaranje rudnika, preradu rude i dobijanje plemenitog metala potrebno je vreme. A vreme je resurs koji je dificitaran srpskoj vlasti pa zato o zlatu (i potencijalnom rudniku) predsednik govori u prezentu, kao blagu koje već sad ima(mo) u rukama.

Uzalud malobrojna rudarska struka pokušava javno da otrezni opijeni narod kome su džepovi već otežali od zlatnih poluga. Stručnjaci upozoravaju da očekivanje od zlatnog doba i naprasnog bogatstva nije realno i da su potrebni vekovi da sva ta ruda zlata o kojoj se govori bude pretvorena u zlatne poluge.

Bez obzira na sugestije ljudi od struke, predsednik u traganju za zlatnim runom vodi Srbiju, što bi rekao Pekić, u „Zlatnu Eru Materije“. Drama nacije približava se klimaksu, pohlepa se ubrzano uvlači pod kožu i novčanik svakog građanina. LJudi počinju da veruju kako će zlata biti ko pleve i kako će Srbija biti zemlja dembelija.

Mnogi vide sebe kako nabadaju ćevapčiće zlatnom viljuškom, ispijaju rujno vino iz zlatnih pehara i baškare se ispod šljive na zlatnim polugama.

Domaća zlatna groznica vešto se predstavlja kao „odgovor“ Srbije na svetska ekonomska kretanja. I u aktuelnoj ekonomskoj krizi, kao i u svim ranijim krizama, zlato igra jednu od ključnih uloga. Rat, dužnička kriza i recesija teraju investitore da kupuju zlato. Nema ekonomiste, berzanskog analitičara i finansijskog stručnjaka koji neće preporučiti investitorima da ulažu kapital u zlato kao najsigurniji imovinski oblik.

Verodostojni podaci kažu da je samo u trećem kvartalu 2022. godine u svetu kupljeno 1.181 tona zlata (rast 28 rast u odnosu na isti period prošle godine), a na tržištu Srbije u 2022. godini građani su kupili nešto više od tri tone zlata.

Centralne banke mnogih država ubrzano „štekuju“ u rezerve nove tone zlatnih poluga, što je cenu ovog metala diglo u nebesa. Ima ekonomista koji predviđaju da će cena zlata rasti 10 odsto godišnje u narednih pet godina i da će dostići 3.000 dolara za uncu do 2028. (što je ukupni prinos od 60 odsto).

I predsednik Srbije u prvom ovogodišnjem intervjuu nije propustio priliku da se pohvali da su rezerve zlata koje drži Narodna banka porasle sa 18,2 na 38,5 tona (vrednost oko 2,1 milijarde evra).

Čini se, međutim, da razlozi epidemije zlatne groznice u Srbiji nisu samo uvezena globalna pomama za zlatom i naprasna odluka vlasti da edukuje građanstvo o pametnom investiranju.

Po intenzitetu ispiranja mozga građanstva moglo bi se osnovano pretpostaviti da se namera širenja zlatne groznice krije u političkom podzemlju i da se njome želi zabašuriti neki drugi mnogo bolniji politički problem. Kao u Groznici subotnje večeri – kad se pogase svetla disko kluba samoproglašeni kralj plesnog podijuma postaje tragična priča o nasilju i razočaranje.

U toj zlatnoj groznici indikativan je muk koji stiže od onih koji u poslednje vreme vrlo glasno traže zabranu svih vrsta rudarenja u Srbiji. Takozvani srpski „zeleni“ ne pretržu se da dovedu u vezu proizvodnju zlata i zagađivanje okoline, kao što su to učinili s nekim drugim metalima i mineralima.

Kao da je i njih zlato zaslepilo i opilo. Ili možda veruju, ali neće to javno da priznaju, da je ispiranje zlata čistija tehnologija od proizvodnje litijuma.

Zlatna groznica koja se raširila Srbijom početkom leta gospodnjeg 2023. samo je osnažila prisutnu metastazu retradicionalizacije srpskog mentaliteta – ono malo slabašne građanske svesti konačno se raspada pred naletom političke mitologizacije, palanačke i agrarne kulture, folklorne tradicije i epskog morala.

Aktuelna zlatna groznica ima jednu zanimljivu poveznicu sa Pekićevim romanom Zlatno runo. Među centralnim likovima romana je Gazda, on uspeva da dosegne Hrisomalon deras (Zlatno runo).

Gazda svojim monologom dominira romanom, samo povremeno s njim komuniciraju naslednici (sledbenici). A ti naslednici – „sve sam bankrot“ – slika su i prilika propasti građanskog društva Srbije.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.