Đidogrd i Mugonjica

Nekako ispada kao da sad g. Palma ne veruje g. Koštunici da niko, pa ni Koštunica, i nema nameru da poništava ono što je Boža Đelić na jedvite jade potpisao. Koštunica samo hoće bez pritisaka da formira vladu, a posle će prihvatiti sve što koalicija narodnjaka bude tražila. Pa eto, ako je Palmi, Velji i Tomi toliko do Evrope, u redu, pristaće i na taj sporazum. Ali, ako g. Palma nastavi da navaljuje, Koštunica, alergičan na pritiske, izneveriće se i neće hteti u koaliciju ni kad mu ponude premijersko mesto. Pa, je l’ misli neko o tome? Sve ja treba da crtam. Kako obuzdati proevropskog g. Palmu da malo spusti kik-gard? Pa ne znam, i on se čovek iznervirao posle nekog Samardžićevog nastupa za vikend. A, da zamoli Ceca Velju da zamoli Boru Čorbu da zamoli Koštunicu da se ne iznervira i da ima razumevanja za nastojanja g. Palme da Srbiju povede u Evropu, jer drugog puta i nema? U ime starih vremena, žutog pileta, pevanja po ciči zimi najdražem premijeru, akademiku Bećkoviću, onolkom narodu obe Srbije, za Srpsku Novu… Ceca ne bi trebalo da bude izuzeta iz ovih pregovora, jer Ceca možda predstavlja baš ključnog vanstranačkog pregovarača – ujedinitelja koji je prihvatljiv svim članicama ove koalicije.

Mada, fakat, kad je gusto, naš predsednik Tadić uvek iznova dokaže zašto jeste jedini prihvatljivi predsednik dok god je Srbija toliko podeljena. On je izgleda uvideo da je vrag odneo šalu i da Koštunica definitivno nikada neće odustati od principa da je 126 veće od ma kog, u odnosu na 126 manjeg broja, pa čak i ako ostane sam protiv svih. Znate Koštunicu. Zna Srbija. Zato predsednik Tadić pronicljivo polako popušta. Pa ako je SPS zaslužila – kako kažu vodeće demokrate – da joj se pomogne u ovom presudnom času kada Dačić pod evropskom dioptrijom ni u Moskvi ne vidi Miru M kao da je obnevideo od tolikog iznenadnog tereta slave i odgovornosti, kada je SPS, hrabra i, pokazalo se, mudra stranka na pola puta ka Evropi, spremna da se na sledećim izborima možda i kolektivno učlani u DS, sa kojom je „idejno vrlo srodna“, kako tvrde čelni ljudi te stranke. Zbog toga bi tvrdo jezgro DS, ono što je finansijski bliže pristojnijim zanimanjima od političarskih, a na medije nema nikakvog uticaja, verovatno kolektivno emigriralo u civilni sektor, a onda bi i Koštunica zaslužio da mu stari partner pruži još jednu šansu. Jedino je nejasno zašto se to dešava uvek posle, a ne i pre izbora. Zbog tog kašnjenja sa predsedničkom odgovornošću, Koštunica i jeste ljut na Tadića. I sad je pitanje kako će reagovati. Mislim, jedino da Tadić zamoli Šapera da zamoli Miru Karanović da zamoli Kustu da zamoli g. Bećkovića da zamoli Koštunicu da se više ne ljuti. Ili, da neko iz BIA zamoli nekog iz Sinoda, da g. Amfilohije i Ceca zajedno zamole Koštunicu da se ne ljuti na Tadića koji samo želi da se Srbija u ovom opasnom času nacionalne podeljenosti okupi oko zajedničke ideje prosperiteta, puta u Evropu, a nadasve reforme medija. E, pa dabooome… A da zamole NUNS i UNS, dve ključne ambasade vodećih sila u Beogradu – USA, jer džentlmenski učestvuje u dodeli nagrada za nezavisno novinarstvo u Srbiji, i Rusije, jer je Putin podržao Koštunicu onomad – da možda skupa sa Vladikom i Cecom zamole obe koalicione grupacije da sastave jednu vladu? Eto, baš čitam u Politici odličan članak bivšeg službenika CIA g. Stivena Majera o tome da su ovi naši izbori bili čista glupost koja nikom nije trebala i koja je unazadila Srbiju. I stvarno je čovek u pravu. Vlada uopšte nije trebalo da padne.