Komplimenti na račun Srbije, koje izriče svako ko navrati u naše krajeve, ne mogu ići u prilog ama baš nijednoj partiji na vlasti ili opoziciji, pa postaje već degutantno to tobožnje skromno „rumenilo“ što se razliva po obrazima srpskih oligokrata kad se pozivaju na to šta je ko iz sveta lepo kazivao o Srbiji. Pomak bi napravili onda kada bismo imali razloga da se malo divimo zaslugama političara koji su nešto doprineli razvoju i boljitku te lepe zemlje, a uređivanje, sistematsko i sistemsko, funkcionisanja pravnog poretka smatrali za svoju zakonsku obavezu, čije neispunjavanje podleže krivičnoj odgovornosti. Naravno, samo naivni, lepe duše i nepopravljivi idealisti još veruju da se neko bavi politikom zbog dobrobiti otadžbine, a ne stoga što je politika najunosniji biznis. Ali, sve i da je politika biznis, sve da je i toliki jaz između siromašnih birača i bogatih izabranika, pošto ne vidim ko će tome stati na put, malo mi je muka od praćenja međusobica jednih na račun drugih, ko je koliko pokrao i kolko je Srbiju ojadio. Šta imamo od toga da se sirotinja zamajava bogataškim svađama, a „lisice meso već izjele“?

Kad se na političkoj sceni, a neće zadugo, bude pojavilo Nesumnjivo lice o čijem buđelaru i drugim intimnim sitnicama nema niko ništa da primeti, tada ću ozbiljno usmeriti svu pažnju na to šta takvo lice i o kome govori. Do tada, sve su to čarke unutar istog incestuoznog kruga i ne vidim interes običnih građana u opravdavanju jednih u odnosu na druge. Kada ekonomija bude „depolitizovana“ u smislu „departizovana“, i kada zakon ne bude ni u kakvoj vezi sa krupnim biznisom, to će biti početak odbrane i civilne zaštite zemlje. Ako pogledate mapu afera koja nam se svako malo prezentuje, ključni toponimi su iz redova bivših, skorašnje bivših i inih nosilaca najistaknutijih funkcija. Iz onoga što se da pročitati u novinama mnogo podseća na onaj period za koji je anatemisani Đinđić rekao da svaka država ima svoju mafiju, ali nigde, osim u Srbiji nema to da mafija ima svoju državu. Pozdravljam napor onih državnih struktura, ili pojedinaca, koji bi da više ne bude tako, ali se traljavo dolazi do rezultata.

Nije presudno za priču, ali nešto mi pada na pamet onaj „Utisak nedelje“ u kojem je pisac Miroslav Josić Višnjić nadahnuto analizirao književni opus pisca Milorada Ulemeka. Pa mi onda pada na pamet, pa tražim po arhivi i nalazim intervju pisca Srđana Tešina („Noćni razgovori“ Radio Slobodna Evropa, autorke Branka Mihajlović i Nadežda Gaće, 30. decembar 2006). Na pitanje novinarke RFE: „Rekli ste, Srđane: „Kada već mafija ima novinare na platnom spisku, što ne bi imala i pisce?“, Srđan Tešin odgovara: „To je apsolutno tačno i ne može niko da me ubedi u nešto drugo, jer se pojavljuju knjige ljudi koj nisu neki pisci, a opet pišu neke romane. Neko je njima morao da pomogne, neko je morao da piše neke sinopsise i slično. Ima neko ko je plaćen da radi te stvari. Miroslav Višnjić je pronašao najboljeg pisca na svetu – Legiju. Neverovatno je čuti takvu jednu stvar da se jedan pisac s tolikim autoritetom i knjigama iza sebe divi jednom ubici. Ne kažem da je on čovek koji je na platnom spisku, ali sigurno da postoji neko ko plaća i neko ko prima novac za određene književne urade.“ I sad, Tešin spada u moje omiljene mlađe autore, pa ne mogu da sudim objektivno, a Višnjića smatram značajnim srpskim piscem, ali ga ne preferiram po senzibilitetu i koječemu, pa ne želim da sudim. Ipak, ako pročitate impozantni intervju koji je Višnjić dao poslednjem broju časopisa Status, na osam strana, videćete da čovek ima šta da kaže, da je pametan i zanimljiv. Ako dakle postoji i legitiman je stav Tešina, i postoji i legitiman je stav Višnjića, o čemu to govori? Pa, po svemu sudeći o tome da je suđenje Legiji besmisleno, jer onaj sa klupe nije Legija. Legija je sistem. Legija je nova srpska teorija relativiteta. Legija je zlo i dobro, čas ovo čas ono, i to za jedne iste utemeljivače politike i kreatore javnog mnenja. Neko bi, najpre potpisnica ovog teksta, doskora rekla: Tešin ili Višnjić – tu je ključna distinkcija. Ali, stvarnost nas demantuje. Sećate li se završne scene filma „Valter brani Sarajevo“, kada iznerviranom oficiru Rajha njegov kolega odgovara: „Vidite li ovaj grad – to je Valter“, aludirajući na to da Valter nije jedan čovek. S tim, što je Valter bio pozitivna ličnost za oslobodioce, a negativna za fašiste. Tu relativizaciju razumelo je svako dete.