Isprva nisam mogla da dokučim zašto je ukidanje viznog režima Srbiji od strane EU, bar na tren ujedinilo dve Srbije – svako ko iole drži do posebnosti svoje proeuropske reputacije tu vest je dočekao sa upadljivom dozom jal’ ironije, jal’ prezira jal’ravnodušnosti; a svako kome se oduvek fućkalo za to što smo osuđeni na „ostajte ovde“, izrekao je očekivano „tja, i to mi je vest!“ Da spoznam zašto su svi oni pametniji od nas koji smo se do suza radovali, verujte ako hoćete – pomogla mi je jedna krava. Hvala ti, kravice!
Ovako je to bilo. Tek što su mi Vensan Dežer i Krister Bringeus (šef Delegacije Evropske komisije u Srbiji, i ambasador predsedavajuće EU Švedske) čestitali ukidanje viza za EU (čestitali su oni i drugim građanima Srbije, ali ja to u euforiji nisam primetila, nego sam sve shvatila lično!), tek što su Baro i Ren mahali Srbiji sa radošću, očekujući, s pravom, da će ova vest izmamiti milione građana na ulice, da će se pivo kojim već tradicionalno ovde „zezamo krizu“ točiti u potocima.
Tek što se Boris Tadić naivno ponadao da će u toj svenarodnoj (izostaloj) radosti čak i predsednik Srbije biti amnestiran i pušten da predsedava Srbiji sa slobode, a da se prethodno ne utvrdi da li je počinio strašni zločin gutanja žabljeg gutljaja šampanjca ili je samo držao inkriminisanu čašu u ruci (jer mu je Spirodon Kopicl alias Srđan Šaper savetovao da mu se šampanjac slaže s osmehom i bojom kravate).
Tek što je jedan profesor Baltazar sa Beogradskog univerziteta, koji je ceo vek protraćio verujući u moralno pedagoško načelo Miše Đurića da nije isto da l’ studentima predaješ sviranje u diple ili etiku povratio veru da slobodnim kretanjem po Evropi dolazimo ponovo do stanja nacije kada srpski fakulteti nikada više neće biti prodavani kontroverznim biznismenima debelih životnih dosijea i buđelara, samo zato što mogu da kupe celog profesora Baltazara sve sa cilindrom.
Tek što je jedan član krunskog saveta shvatio da je prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević možda mogao o trošku građana (ima troškova i troškova…) da kupi po neki fakultet, ako ne i čitavu SANU, zašto ne i Univerzitetsku biblioteku, ali da se nije smelo desiti tom majčinom sinu da u demokratskoj, zakonom cementiranoj, bezgrešnoj i neoviznoliberalnoj Srbiji o trošku građana čita novine za dž!! Nije isto u demokratiji nosiš li ti visokobudžetnu titulu NJ.V. Kontroverzni (pa niko ne sme popreko da te pogleda, a kamoli da piše satire po prestoničkoj štampi) il’ si ti samo siromašni, opljačkani Popadić, Karađorđević, Jovanović, Stošić, na koga svaki Zeka Piskaralić može da šilji onu malenu stvarčicu, zvanu pisaljka.
Tek što je jedna mama Tanja plakala ko kiša držeči u krilu svog desetogodišnjeg sinčića i izvinjavala se prisutnima što ne može da zadrži suze, jer je skidanje viznih sankcija za nju najveći dan od kada je rodila svog sina, i da će dati sve što ima da na leto krene sa dečakom u njegov prvi obilazak Evrope. Dakle, tek što se sve to dogodilo, a ja se radovala kao malo dete – u Srbiji nezvanično proglašena trodnevna žalost zbog ničim izazvanog skidanja vize!
Zvoni mi telefon, zovu: Tanja, njen sin, profesor Baltazar, Oli Ren,Vensan & Krister… Svi u čudu, pitaju, šta nam je sad naspelo? Pa nije li Boris Tadić lično izjavio da ukidanje viza vraća dostojanstvo građanima Srbije i omogućava bolje uslove za život? Pa, izjavio je. Pa niste li deset godina kukali na temu „vize, stajanje u redovima pred ambasadama, ponižavanje na granicama, etc.., deca vam dalje od Avale nisu videla ništa, etc.?“ Pa, jesmo. Pa, što se sad ne radujete, nego opet kukate ko da ste korotni? Što vam sad ne valja ni što su skinute vize? Je l’ sad ova vlada Cvetković-Daček kriva što su vize ukinute? Pa, je l’ da vam vratimo vizni režim? Mh, gmh (pročišćavam grlo u nelagodi, i tek da nešto kažem ispravljam zaprepašćene evropske predstavnike, profesora Baltazara, Tanju sa sinom): „Vlada, je, Cvetković-Dačić, moliću fino, a ne Daček, a na ostala pitanja nemam odgovor“. Pitajte na kompetentnijem mestu. Kažem tako, a u zemlju bih propala od stida. Mislim, da li smo mi normalni, ali zaista? Po svakom pitanju, na svakom koraku? I tako očajna, uzmem da prelistavam štampu. Kad, eureka! Konačno vest pomoću koje u potpunosti shvatam našu situaciju i bude mi odmah lakše na duši. Svanulo mi je: Krava, eto to smo mi! Ne sveta krava, nego krava davljenica.
Vest glasi da su australijski spasioci morali da se bore sa kravom teškom 500 kg da bi je spasli iz mora. Krava je bila loše raspoložena pa se opirala i udaljavala od broda. Spasavali su je gumom za spasavanje. „Bila je ratoborna, prvi put nam je pobegla dok smo pokušavali da je uhvatitmo lasom. Verovatno joj je sve to bilo previše stresno, a nama je zbog toga trebalo nekoliko sati da je izvučemo iz mora“, kaže spasitelj Ben Wall.
Evropa nam je bacila laso. Ali, sloboda i zakoni su za mnoge ovde vrlo stresni. Trebaće nam još nekoliko godina. Dok poraste Tanjin sin, a sudbina Srbije prestane da zavisi od raspoloženja ludih krava.
Ali, Dan ukidanja viza jeste taj dan koji smo čekali. Pad našeg „berlinskog“ zida!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
