„Kad Bog ne bi postojao, sve bi bilo dozvoljeno“, napisao je Dostojevski. „Bog ne egzistira, sve je dozvoljeno“, smatrali su egzistencijalisti. Sartr je zagovarao ideju autonomije volje, prema kojoj moral potiče od naše mogućnosti da sami biramo u stvarnosti, jer čovek je ono što od sebe načini, čovek je odgovoran za ono što jeste.
Čovek je, dakle, zaključuje Sartr, osuđen na slobodu. Junaci Sartrovih drama mnogo govore, jer je za Sartra sama reč – čin. „Pisac koji zauzima stanovišta politička, društvena i književna treba da deluje samo pomoću sredstava koja su mu svojstvena, pomoću reči. Pisac treba da odbije da ga pretvore u instituciju.“
A istina za Sartra? „Budi prijatelj istine do mučeništva, ali ne budi Njen zaštitnik do netrpeljivosti.“
Drugi egzistencijalista, Alber Kami u „Strancu“, piše o činovniku Mersou, o običnom čoveku koji nije plakao na pogrebu svoje majke. Kasnije apsurdno upada u slučajnu tuču, dešava se ubistvo, Merso zaglavi zatvor. Tužilaštvo na suđenju naglašava da je reč o bezosećajnom čoveku, jer nije plakao na majčinoj sahrani. Merso biva osuđen na smrt. Čovek koga sve to kao da se nije ticalo, kao da se dešavalo nekom strancu, koji je on bio sebi oduvek. Merso se razjari jedino kada ispovednik dođe da mu ponudi utehu: „Ja sam osuđen na smrt jer nisam plakao na pogrebu svoje majke.“
Kami smatra da je Merso osuđen jer ga nisu razumeli. Merso je bio proživeo kako je mogao, a potpuno oslobođen iluzija. Zato „Stranac“ svešteniku na kraju dovikuje: „Ako me gomila pre pogubljenja dočeka povicima mržnje, to će me, unekoliko, učiniti srećnim.“ Nemali broj ljudi plače na sahranama, jer se to od njih očekuje. Nemali broj ljudi ogovara pokojnike, jer se to od njih očekuje. Nemali broj ljudi patetično hvale pokojnike…
Sartrov čovek ne čini ono što se od njega očekuje. Kamijev Merso ne ume da raspozna šta se, a i zašto bi se od njega nešto očekivalo. Čovek je ono što sam izabere da bude. I dobro i loše. Egzistencijalizam je ostao blizak onima koji su sa mučninom zapitani o čoveku kao egzistenciji, i čoveku kao biću – a biće čovek postaje tek svojom smrću. Egzistencijalizam je utočište onih koji ne bi da sude čovekovim postupcima, a niti bi da ih opravdavaju. Suđenje ili amnestiranje, optužbe živima, a naročito ispoljavanje mržnje prema mrtvima, pripadaju sferama filistro-sudijskog, ili, u drugom smislu, religioznog, priči o raju i paklu, strahu od kazne Božije. Mada i u toj poslednjoj priči, oni koji sude ljudima nakon njihove smrti, a za života, takvi se najčešće nisu usudili ni da im se obrate, ili zaboravljaju da čak i u hrišćanstvu, na kraju svega stoji priča o kamenu. Ko nema greha, neka se prvi baci kamenom na izvikane grešnike.
Svako je odgovoran za svoje postupke. Kome? Vremenu u kojem je živeo. Čovek je sam odgovoran za ono što je postao. Šta je postao? Čovek je bačen u svet. Šta god da je postao, ne bi trebalo mnogo mudrovati oko toga. Svako mudrovanje je mudrovanje o sebi, a ne o drugom. Samosvest treba Drugoga, kako bi pokazala i dokazala svoje postojanje. „Pakao – to je Drugi“, tako se često citira, ali šta je pravo značenje? Pogled (uviđanje) Drugog naš je izvorni pad, jer krade i transcendira naš svet. I to je tako mazohistički normalno, i to je i Njegoševo, ako hoćete „Što je čovjek, a mora bit čovjek“, i to je to, što reče F. Selin u „Crkvi“: „To je neki momak bez kolektivnog značaja, jedva neka individua.“ Taj citat stoji na početku Sartrove „Mučnine“, kao delfijski zapis na vratima Hrama. Da, a postoje individue od kolektivnog značaja, dobrog ili rđavog, ali u čemu je, pod vidom večnosti razlika sa tim Selinovim momkom? Ko će da sudi o tome? Ko da baci kamen?
Krajem oktobra u Beogradu su preminula dvojica ljudi. Aleksandar Tijanić. Srđa Popović. „Kad umre čovek, i moje srce rušno je.“ (M. Nastasijević)
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
