Dakle, da bi se predupredila nesreća, neka bude i lex-specialis, neka bude mešanje u navodnu nezavisnost pravosudnih organa (ovde se ionako svako malo krši Ustav), ali poslednji je čas da ako već tužilaštvo neće da reaguje, onda državni vrh Srbije: predsednik, premijer, ministar policije i ministar pravde treba pokažu manje zlurado a više razumno i ljudsko lice od lica većine navijača, bilo Miškovićevih bilo Čedinih (pod pretpostavkom da Čeda uopšte ima navijače izuzev mame, tate, Jelene, Jane i Mihajla), i da ulože svoj autoritet, ako ga uopšte imaju, da se ovaj slučaj pravedno procesuira ili zaustavi u svojoj najopasnijoj dimenziji, medijskoj satanizaciji oba aktera. Utoliko pre što čak ni iz alanfordovske perspektive taj, doskora dečak, a u to su nas donedavno uveravali čak i svi njegovi protivnici, od 2000. do danas nije mogao biti nikakav Broj Jedan, pa samim tim ni adresa na koju je pravično upućivati javna ružeća pisma. S druge strane, niko ko je normalan barem do stupnja uračunljivosti ne može poricati niti prenebregnuti to da je brutalna otmica Miškovića zastrašujuće krivično delo. Pa da li je onda normalno da psi laju, kamenje svezano, a država ćuti i čeka, šta? Kosovski boj u kojem Srbija neće učestvovati? Zaboga, ne ponovo. Dajte, ako ima vlasti, a čini se da smo je izabrali, ako država funkcioniše, a morala bi, jer je nefunkcionisanje vrsta državnog udara, što je protivustavno – onda se pozabavite uvođenjem reda i zakona, rešavajte ovo nepotrebno, sramno haotično stanje, umesto što klizimo u vanredno. I dajte da se više ovoj dehumanizovanosti, ovoj koridi pobesnele svetine žedne krvi uskrati medijski prostor, da se onemoguće proizvoljne istrage putem medija, kao i međusobna satanizacija neistomišljenika svih fela, jer je to necivilizovano i ogavno. Pa, treba li zaista Aleksandar Vučić da bude jedini glas razuma kada insistira da slučaj Mišković – Čeda mora da preuzme tužilaštvo? Toliko o tome.

Ovih suludih dana za Srbiju, kada uspem da ne čitam novine, ne uključujem kompjuter i ne gledam TV, rečju kada sebe poštedim nerviranja, uspevam da se smejem, čas veselo čas gorko, trenutno zahvaljujući čitanju romana „Moskva-kva-kva“, Vasilija Aksjonova (Geopoetika, 2007). I neću vas daviti sadržajem, knjiga je urnebesno duhovita, zaverenička kao naša svakodnevica, groteskno špijunska i kontrašpijunska, intrigantska i spletkaroška, a pored izmišljenih likova, usred Moskve, vileneći među prezimenima poput: Novotkan i Novotkana, Smeljčakov i Gorska, susreću se ravnopravni „junaci“ knjige: Staljin i Tito, sa sve Kardeljem, Lekom Rankovićem i najbližim saradnicima. Preporučujem onima koji nisu čitali da ove hladne dane i grozne sadržaje kojima smo svedoci oplemene baš ovom knjigom. No, nešto drugo me je ponukalo da pomenem „Moskva-kva-kva“. Najpre, još jedna pohvala izdavačkoj kući „Geopoetika“ zbog toga što neguje lep običaj da kao obaveznu belešku o piscu ne stavi tek nekoliko šturih biografskih podataka koji čitaocu uglavnom ne znače ništa. Priređivači ili urednici Geopoetikinih izdanja, i ovo je ta javna pohvala, imaju redak dar da pogode u metu preciznim izborom podataka koje nam prezentuju, tako da pročitavši ukupno nekoliko jezgrovitih rečenica imate potpunu predstavu o kakvom je piscu reč, s obzirom na vreme i istorijske prilike u kojima je živeo ili živi. Uzgred, bilo bi zanimljivo videti šta bi se o mnogim živim srpskim piscima i mnogim uglednim intelektualcima tako dajdžestirano moglo reći o tome ko su oni zapravo bili, kao i šta su i s kim radili u istorijsko-političkom okviru. Ne znam kako vama, ali mene bi to daleko više interesovalo nego da ih gledam povešane po skupim bilbordima i kojekuda.

Elem, u belešci o Aksjonovu, u odlično izabranim crtama njegove prave biografije, ima jedan pasus, fascinantan možda koliko i sama knjiga, gde se o Aksjonovu govori kao o živoj legendi i najmarkantnijoj figuri ruskih šezdesetaša, i onda sledi poenta: „Za razliku od mnogih, nikad nije otvoreno igrao na kartu svog sukoba s vlašću i ne trudeći se da iz toga izvuče bilo kakvu korist. Ako u njegovoj prozi ima bunta, on nije napadno bučan kao rok, niti beznadežno tužan kao bluz. Njegova proza je – džez“.