Piše da je krokodil Henri već treći put iskočio kroz prozor stana svog vlasnika koji živi na dvanaestom spratu jedne zgrade u gradu Sarovu u Rusiji. Ministarstvo za vanredne situacije oblasti Nižnji Novgorod obavestilo je javnost o tome da je krokodil Henri nakon poslednjeg pada sa vrha solitera ostao bez jednog zuba, ali da je inače nepovređen. Krokodil Henri već 15 godina živi u stanu iz kojeg izgleda i na ovaj način želi da pobegne. Vlasnik ga je posle ukazane pomoći ponovo vratio kući. Kao Lesi. Samo što se Lesi vratila dobrovoljno, a Henri, izgleda, nema izbora. Ružno od mene, ali stvarno sam se smejala pročitavši ovu vest. Istovremeno, iskreno mi je žao Henrija, i ne razumem zašto neke organizacije za zaštitu životinja ne reaguju. Da li ima većeg čuda od krokodila koji živi na dvanaestom spratu? Očito ima. To je krokodil koji skače sa dvanaestog sprata pokušavajući da dostojanstveno ukaže na svoj, krokodilski problem. Da li ima nešto bizarnije od ovog slučaja? O, da. Bizarnija je psiha i svest vlasnika koji na ovaj način iskazuje ljubav prema reptilu, koji mu ljubav, što se i može očekivati, ne uzvraća.

Ova vest nije dospela na naslovne strane naše štampe, jer su naše naslovnice natopljene horor-senzacijama, u kojima su glavni likovi, žrtve i dželati – ljudi, a ne životinje. Čitajući samo naslovne strane tabloida, koje tako verno i plastično prenose sve nove i nove psihodelične pokolje, postavlja se pitanje da li i koliko još ima normalnih ljudi u Srbiji. Prostom računicom, ako za 30 dana pobrojite sve monstruozne događaje sa smrtnim ishodom, obično unutar porodica, komšijskih i drugih malih zajednica, broj lica koja učestvuju u tome, pa tu cifru oduzmete od broja stanovnika ne tako mnogoljudne Srbije, rezultat je poražavajući. Nismo uračunali i rapidan broj samoubistava. Mi, međutim, u Srbiji, nemamo ministarstvo za vanredne situacije, ili ga možda imamo, ali niko ne nalazi da je ovo što se dešava zaslužilo hitnu i višestruku intervenciju društva, države i stručnih timova koje bi formirala vlada, ministarstava koja tek treba da se formiraju, jer je vrag odneo šalu. Ko će najpre da napravi stručnu analizu i procenu zašto se pitoma Srbija pretvorila u „Ulicu brestova“, pa da zatim hitno preduzme odgovarajuće mere. Da li državni organi shvataju da je nasilno oduzimanje života u Srbiji gotovo postalo poseban vid „specijalnog rata“. Kako bi vlasti reagovale da je za mesec dana pobijeno toliko ljudi u međuetničkim sukobima, daleko bilo, na „trusnim“ područjima. Da li država Srbija nereagovanjem na ovolika stradanja ljudi u međusobnim obračunima pokazuje ili potvrđuje tezu onih koji sve vreme tvrde da je državnim organima više stalo do teritorije nego do ljudskih života? Ima li neko dovoljno svesti i odgovornosti da sagleda ozbiljnost situacije? Ovo nije film, reč je o ubicama naturščicima, o naučno nezabeleženom tipu kamikaza ili nečem trećem.

Nad Srbijom kruži bauk. Bauk neobjašnjene psihoze kojoj se niko ne suprotstavlja. O poslednjem slučaju masovnog ubistva devetoro ljudi slušala sam nedavno jednog psihijatra na TV. ‘Ajd, kao, ako već niko ništa ne preduzima, da čujemo bar stručno mišljenje. Ali čak ni taj nastup, objašnjenje koje smo čuli, bilo je neprimereno. U udarnom terminu Dnevnika psihijatar je govorio o masovnom ubici kao da za auditorijum ima samo porodicu tog očito bolesnog čoveka kome je pomoć svakako potrebna, a ne čitavo konsternirano društvo, kojem treba jedna sveobuhvatna, konzilijumska, i medicinska i sociološka i psihološka, ali i pravna analiza i anamneza. I preventiva, pre svega, koja se reguliše za-ko-nom!!! Mislim, da takvi „kratki rezovi“ stručnih ocena o, kako smo u pomenutom slučaju čuli „velikim vrućinama koje utiču na ljudsku psihu, pogotovo ako dolaze iz hladnijih krajeva“, samo unose dodatnu konfuziju, a ne služe baš ničemu. Bez želje da ovim omalovažim lekara koji je govorio, jer nije ni zamislivo ni moguće da psihijatrija u prilogu od pet minuta makar i načne ovu vrelu temu na suvisao način, moram da kažem da takav pristup problemu smatram jednako skandaloznim koliko i „senzacionalističko“ izveštavanje o masovnom ubistvu koje su udruženja novinara, s pravom, spočitala tabloidima.