Ivan Medenica: Crna Gora je na pravom putu

Svrha ovog događaja je bolji plasman crnogorskog pozorišta na međunarodnoj sceni, putem učestvovanja na stranim festivalima i izveštavnja u svetskim pozorišnim časopisima i drugim medijima, a inicijator ovog šoukejsa je Ivan Medenica, profesor Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, teatrolog i potpredsednik Međunarodne asocijacije pozorišnih kritičara.

Kako je protekla ova festivalska prezentacija, kakva je situacija u crnogorskom teatru i kulturi, koliko je umetnički i društveno značajna obnova jugoslovenskog kulturnog prostora, o tome Ivan Medenica govori za Danas, ali i o prilikama u Crnoj Gori koja užurbano ide ka Evropskoj uniji.

Prema reakcijama kulturne javnosti, reklo bi se da je prvi Šoukejs crnogorskog pozorišta doživeo veliki uspeh. Kako je došlo do ideje da se on organizuje?

– Mišljenja sam da crnogorsko pozorište ostvaruje visoke umetničke domete, ali da, nažalost, nema međunarodnu vidljivost koju na osnovu tih dometa zaslužuje. Ono je prisutno na regionalnoj sceni, redovno gostuje na festivalima u bivšoj Jugoslaviji i dobija nagrade, ali i ne izvan ovog kulturnog kruga. Doduše, slična je situacija i s drugim nacionalnim pozorišnim kulturama iz regiona, ni jedna nema zapaženiji nastup na široj međunarodnoj pozorišnoj sceni, osim kad je, naravno, reč o pojedincima.

Obnova jugoslovenskog kulturnog prostora je, naravno, vrlo značajna i umetnički i društveno, ali ona ima i svoje naličje, a to je ponovno zatvaranje u poznate, sigurne zabrane. Smatram da crnogorski teatar ima potencijala da iskorači iz tog kruga i tako je došlo do ideje da se organizuje prvi Šoukejs crnogorskog pozorišta namenjen selektorima međunarodnih festivala, producentima stranih teatara, kritičarima svetskih medija.

Inicijativa je dobila podršku resorne ministarke Tamare Vujović, te je Ministarstvo za kulturu i medije Crne Gore preuzelo finansiranje, a i dobar deo organizacije projekta (eksterni produkcioni tim su, pored mene, činili Danilo Milatović i Marko Šaranović), i postavilo ga kao jedan od prioriteta u sklopu proslave jubileja dvadeset godina od obnove nezavisnosti.

Jedan od prvih pokazatelja da je projekat, zaista, doživeo uspeh jeste činjenica da smo imali preko trideset gostiju iz Argentine, Tajlanda, Kine, Portugalije, Belgije, Švedske, Nemačke, Poljske, Slovačke, Češke, Austrije, Mađarske, Rumunije, Turske i svih zemalja regiona.

Šta je činilo taj program, i da li predstave koje ste izabrali ukazuju na neke opšte tendencije u crnogorskom pozorištu?

– Program je otvoren autorskim projektom „Naličje“ Borisa Liješevića, produkcijom Crnogorskog narodnog pozorišta koja je na prošlogodišnjem Pozorju dobila dve Sterijine nagrade, a sastojao se od deset predstava i bio je izrazito intenzivan. Prva tri dana smo bili stacionirani u Podgorici, s tim što smo ceo jedan dan proveli na Cetinju i tamo gledali predstavu u Kraljevskom pozorištu „Zetski dom“, a druga dva u Budvi, s odlaskom jedne večeri u Tivat na predstavu u tamošnjem Kulturnom centru.

Intenzitet programa je doživeo vrhunac kad su gosti u istom danu gledali matine predstave u Podgorici i Budvi i onda večernju predstavu opet na Cetinju – tri predstave u tri grada u jednom danu.

U programu su bile zastupljene predstave nacionalnih institucija, gradskih pozorišta ili kulturnih centara, ali i one s nezavisne scene. Važan kriterijum je bila i decentralizacija, tako da iza predstava stoje kuće/trupe iz Podgorice, Cetinja, Budve, Tivta i Kolašina. U izboru sam se nisam rukovodio samo umetničkim dometima predstava, već i njihovim tematskim fokusima.

Na osnovu mog izbora može se zaključiti da je crnogorsko pozorište izrazito politički osvešćeno, da uspostavlja kritički odnos prema problemima savremenog društva (sprega vlasti i kriminala, investitorska mafija, korupcija, široko rasprostranjena trgovina drogom…), a ponajviše prema položaju žene u njemu, mada se ova tema tretira i u istorijskoj perspektivi.

Koja je predstava izazavala najviše pažnje stranih gostiju?

– S najvećim interesovanjem ispraćen je „Smrt u Dubrovniku“, predstava reditelja Petra Pejakovića u produkciji nezavisne trupe Prazan prostor, koja tretira odgovornost dela crnogorskog društva za granatiranje Dubrovnika 1991. godine, što je rezultiralo i time da je pozvana da otvori 8. Sarajevo Fest, čime je ispunila jedan od ciljeva ovog šoukejsa, plasman na međunarodne festivale. Ova predstava reprezentuje u programu šoukejsa grupu predstava iz savremene produkcije koje kritički reflektuju odgovornost pojedinaca ili delova crnogorskog društva za nasilje i/ili zločine s početka tzv. jugoslovenskih ratova (logor Morinj, otmica i zločin u Štrpcima).

Ovakva pozorišna suočavanja sasvim su u skladu s naporima crnogorskog društva da i raščišćavanjem trauma iz novije istorije ide pravim putem u procesu sveobuhvatnog prihvatanja civilizacijskih vrednosti koje, iako u krizi, i dalje oličava Evropska Unija, a u koju će Crna Gora, po svemu sudeći, ući već 2028. godine.

Da li je u pogledu suočavanja sa prošlošću i delom odgovornosti Crne Gore za ratove iz 90-tih crnogorski teatar možda ispred srpskog? Da li u Srbiji danas uopšte imamo angažovani teatar?

– Ne treba zaboraviti da je predstava koje kritički obrađuju blisku i traumatičnu prošlost bilo i u srpskom pozorištu i to još pre petnaest godina, setimo se „Hipermnezije“ u produkciji Hartefakta i režiji Selme Spahić ili „Kukavičluka“ u režiji Olivera Frljića i produkciji Narodnog pozorišta iz Subotice. Bitna razlika je ta što u Crnoj Gori trenutno imamo koncentraciju ovakvih predstava i što iza njih ne stoje, kao što je to bio slučaj u Srbiji, prevashodno nezavisne trupe i pozorišta iz manjih sredina, već i krovna nacionalna pozorišna institucija, Crnogorsko narodno pozorište.

To može da svedoči i o izvesnoj tendenciji ne samo u repertoarskoj, već i u kulturnoj politici… Što se tiče drugog pitanja, deluje dosta onespokojavajuće što se za poslednjih godinu i po dana desila, koliko je meni poznato, samo jedna predstava na temu studentskih i građanskih protesta, a to je „Dora ili ko će da prošiva prsluke“ mlade autorke Andreje Kargačin, a koja će za nekoliko dana imati premijeru na prestižnom Bečkom festivalu. Ne znam kako to može da se tumači, verovatno kao vid autocenzure.

Kad smo započeli ovaj razgovor rekli ste da je Crna Gora trenutno na pravom putu. Da li to može da se odnosi i na odluku njene vlasti da sa aerodroma Tivat vrati 87  „aktivista“ SNS, uglavnom sa inkriminisanim dosijemima koji su, navodno, nameravali da na samitu EU i Zapadnog Balkana budu „lično obezbeđenje“ našem predsedniku?

– Da, naravno. To je ispravna i odgovorna politička odluka, iako režim u Srbiji i njegovi medijski poslušnici bezuspešno pokušavaju da je prikažu kao neprijateljski čin prema našoj zemlji. Postojala je osnovana sumnja da devedesetak momaka koji izvesno nisu turisti, od kojih su mnogi već sudski gonjeni, predstavljaju izvesni rizik u situaciji koja zahteva najviše meri bezbednosti, a zbog prisustva velikog broja najviših regionalnih i evropskih zvaničnika.

Ako oni i nisu bili stvarna opasnost po bezbednost učesnika skupa, dovoljno je i to što su mogli da prave političke provokacije i time bace senku na izuzetno značajan i dobro pripremljen događaj. Objašnjenje naših zvaničnika potvrđuje pretpostavku da su oni poslati da bi provocirali, jer kako drugačije shvatiti plan da se na teritoriji zemlje s kojom je srpski režim maksimalno zategao odnose šire transparenti, izvikuju parole i na druge načine „skandira“ tom režimu, a pre svega njegovom lideru.

Crna Gora je, dakle, ispravno postupila i sebi upisala važan poen, a Srbija učinila sve suprotno: naša vlast je izbrukala zemlju pred regionalnom i međunarodnom zajednicom. Prosto je neverovatno da je nekome pala na pamet ovako, istovremeno bahata i infantilna ideja za koju se od početka moglo pretpostaviti da će biti autogol.

Nobelova nagrada za pozorište

Nedavno ste dobili značajno priznanje – norveško ministarstvo kulture izabralo Vas je za člana komiteta za dodelu Međunarodne Ibzenove nagrade, možda i najvećeg svetskog pozorišnog priznanja koje se često naziva i Nobelovom nagradom za pozorište. Možete li da nam predstavite ovu nagradu?

– Zaista je reč o jednom od najvećih svetskih pozorišnih priznanja, iza njega stoji, kao što ste rekli, ministarstvo kulture Norveške, njena finansijska strana je vrlo „respektabilna“, reč je o milionima kruna, a laureati su neki od vodećih svetskih pozorišnih umetnika i trupa. Dosad su je dobili Piter Bruk, Arijana Mnuškin, Hajner Gebels, Kristof Martaler, trupa Forced Entertainment…

Posebno mi je inspirativno i raduje me što je od pre nekoliko godina malo promenjen kurs nagrade, jer je sad naglasak više na prepoznavanju globalno manje poznatih stvaralaca i kolektiva, nego na potvrđivanju neospornih veličina. O tome svedoči i poslednji laureat, subverzivni i politički vrlo angažovani koreanski pozorišni stvaralac, kompozitor i video umetnik Jaha Koo.