INTERVJU Boris Liješević: Profesori su podržali studente znajući da će da košta, režim nas tera u glad, ali mi znamo da ćemo ga pobediti

A glavni junak ove predstave je njen autor, pa ovog puta gledamo Borisa Liješevića koji je sam svoja pozornica, i koji iskrenom rešenošću da se potpuno izloži pozorištu stavlja pod reflektore sebe, svoja životna sećanja, godine odrastanja u Budvi, roditelje, brata, prijatelje, traumatične događaje koje je doživeo u porodici, ali i radosti i ljubavi…

Sve te emocije Liješević nam razotkriva na sceni ogoljeno i bez patetike, i sa svim o čemu govori poigrava se duhovitošću, osim u „raspravi“ sa pozorištem…

U razgovoru za Danas jedan od naših najangažovanijih i najnagrađivanijih reditelja i ovde i u regionu, profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, govori šta je njegov doživljaj pozorište danas, zašto mu je bilo potrebno dvadeset godina karijere da bi svoj život stavio na pozornicu, o studentima koji su ustali protiv potemkinovih sela režima koja nam se lome o glavu, promenama u društvu koje se više ne mogu zaustaviti…

Već dugo nismo videli takvo oduševljenje publike kao na predstavi „Moje pozorište“. Kako ste vi doživeli ovu premijeru?

– Tako divan odgovor iz gledališta ja nisam doživio nikad. Tu noć ću u životu pamtiti. Noć kada se nešto otvorilo, kada je konačno pređena neka granica, kada sam napravio neki važan korak. Kao da sam dugo stojao pred nekim vratima a sada sam konačno ušao.

Prethodnih godina ostvarili ste značajan uspeh sa svojim autorskim radovima („Plodni dani“, Čekaonica“, „Peti park ili Pravo na grad“, „Šta će biti sa svima nama“, „Tvoje i moje“…). Šta vas privlači toj neizvesnoj avanturi u kojoj predstave ne nastaju iz unapred napisanog dramskog teksta?

– Potreba da na sceni izrazim sebe. Ne uspijevam da to postignem kada radim klasike ili savremene komade, odnosno nešto što je neko već napisao i u to utkao svoje emocije, iskustva, ožiljke. Tada mogu da izrazim neki svoj stav ili razmišljanje o društvu i vremenu. Ali imam potrebu da izrazim cijelog sebe, da zaronim u svoju intimu odakle dolaze impulsi. Bilo mi je potrebno dvadeset godina karijere da bih svoj život stavio na pozornicu. Neki reditelji, naročito mlađi, to lakše urade.

Iako ste u projektu „Plodni dani“, koji ste radili sa suprugom, Jelenom Kislovski Liješević, otvorili svoju intimnu dramu o neplodnosti i želji za roditeljstvom, čini se da je predstava „Moje pozorište“ još ličnija – „radnja“ se događa u vašoj porodici, kroz koju pričate istinitu priču o odrastanju i samospoznaji. Da li ste možda imali neku strepnju od tolike izloženosti? 

– Bilo je veoma lijepo i dirljivo to raditi. Nije bilo strepnji. Čak je bilo i lako. Lakše nego mnoge druge stvari koje sam radio. Jer je moje intimno. I tu su neki moji razgovori sa samim sobom koje godinama vodim, a sad sam uspio da tim glasovima dam imena ili prostor. To je prostor duboke intime i samoanalize u kome tražim kreativnost baveći se sobom. MIslim da je došlo vrijeme da se okrenemo sebi i svojim ličnim temama koje nas žuljaju. Jer te priče baš zato što su lične, mogu da postanu i opšte. U odnosu sa Ocem koji sam opisao mnogi prepoznaju svoje odnose sa Očevima. Sve što je lično i proživljeno, dio je kolektivnog nesvjesnog, i može da nađe put do drugoga.

Ova dirljiva i sentimentalna priča, ali i vrlo duhovita, zapravo je vaše „istraživanje“ sopstvene porodice, u osnovi „razbijene“, jer su se vaši roditelji razveli… Zašto ste baš nju nazvali „Moje pozorište“?

– Porodica nije razbijena. Naprotiv. To što je razvedena, ne znači da je razbijena. Ali u ovom komadu sve je neočekivano. I komad govori o tome koliko je sve drugačije od onoga što se vidi i očekuje. Glavni junak u prvoj sceni odlazi u Budimpeštu 1993. da ostvari svoj najveći san, da vidi grupu U2 uživo i razočarava se. Umire mu rođak koji je bio idol iz djetinjstva, on nosi njegov kovčeg i shvata da uopšte nije tužan, kad bi trebalo da bude tužan. Otac umire i umjesto da bude najteži momenat tu nastupa epifanija.

Mi smo neočekivani. Naši doživljaji su sve samo ne predvidivi i šablonski. Tako je i sa porodicom. Mama i tata se razvode i očekivano je da je to razbijanje porodice, ali nije tako. U predstavi vidimo da su oboje stalno prisutni i u nekoj prećutnoj vezi. Ona prati njegovu bolest, i tu je da ga isprati u momentu u njegove smrti. Život je divan u svojoj autentičnosti. A ta autentičnost smo mi koji ga živimo i koji putujemo kroz događaje. Predstava svjedoči kompleksnost ljudskog bića i dubinu doživljaja. I Ljubav koja nas povezuje.

Ključni lik u ovom vremeplovu upravo je vaš otac, koji je kao i vaša majka bio javna ličnost. U tim sećanjima o ocu i odnosu sa njim ima dosta pukotina, tenzije, nerazumevanja, vašeg prećutanog i iskazanog bola, kao i bola vaše majke i brata, trenutaka prave bliskosti koji nisu baš česti… Zašto tokom predstave ova lična priča postaje i naša, i na neki način univerzalna?

– Tenzije, prećutni bol, nerazumijevanje sa roditeljima, pukotine…, to je dio procesa sazrijevanja. To je sastavni dio života. I svi kroz to prolazimo i rastemo. Nema odrastanja bez toga. I to je lično moje, ali uvjeren sam, a i ti sada to potvrđuješ, svačije. Dakle, u toj predstavi nema ničega što nije dio kolektivnog iskustva. Sve su to stanice na putu mnogih nas. One nas formiraju, a mi ih potisnemo kao traumatične i njima se ne bavimo sve do neke psihoterapije, kada isplivaju. A ti događaji su za nas formativni, važni, dramatični. Užasno dramatični. To je teren na kome ja želim da izgradim svoje pozorište, na doživljaju života svakodnevnog, običnog, prolaznog, a koji je zapravo veoma uzbudljiv.

Na kraju ovog vašeg svedočenja kao putokaz vidimo snagu prihvatanja i pomirenja, sa roditeljima, sa životom, sa nama samima… Da li i pozorište ima tu moć „izbavljenja“?

– Naravno. Evo vidjeli smo. Samo treba biti riješen da se izložiš. Da sebe pretvoriš u pozornicu i u sadržaj. A kada to napraviš shvatiš da nije traumatično već ljekovito. Pozorište traži ulog, a taj ulog nije samo rad, nego srce, ono svoje autenično, potisnuto, ono od čega ti je neprijatno, čega se stidiš… Ima jedna scena u kojoj glavni junak razgovara sa svojim darom. I traži od njega podršku. Dar je ljut na njega jer misli da ga je junak zapostavljao u životu. Dar mu kaže „koliko uložiš u mene toliko ćeš dobiti“, junak se ljuti na svoj dar i navodi primjere ljudi koji ništa nisu uložili nego su prosto rođeni sa velikim talentom. Ali ne shvata da dar ne traži isključivo rad nego da mu otvoriš sebe. I da živiš samo za njega.

U predstavi se poigravate i sa nagradama koje ste dobili, a dobili ste sva najveća priznanja, i vaš odnos sa pozorištem je, kako vidimo, tenzičan. Zbog čega pozorište nije ispunilo vaša očekivanja?

– Pozorište je reditelju i glumcu kao roditelj od koga dijete neprestano očekuje pažnju i darove. I dijete se ljuti i napušta ga kada mu nije u fokusu i što mu nije najdraže od sve djece. Što nema posebno mjesto i što ga pozorište ne nagrađuje neprestano i nepresušno. I uvijek je neko drugi uspješniji, zanimljiviji, ljepši i talentovaniji nego neki ja.

A da li ste vi ispunili očekivanja pozorišta?

– Naravno da nisam.

Bila sam prisutna kada ste majci, Branislavi Liješević, inače dugogodišnjoj direktorki budvanskog festivala Grad teatar koji posle njenih mandata nikada više nije dostigao tu visinu, a sa čijim se nagradama takođe duhovito poigravate u ovoj priči, posle predstave uputili pitanje: „Da li si preživela majko?“. Šta vam je odgovorila?

– Poslije toliko toga što je uložila u pozorište, na kraju gleda sebe i svoj život na pozornici. Ima li nešto smislenije od toga? I kao pravi i istinski pozorišni čovjek ona to razumije i prihvata. I naravno da preživljava i cijeni. To je dokaz da je u svojoj okolini upalila istinsku vatru Ljubavi prema pozorištu. Da u tome nije štedjela ni sebe ni svoje bližnje. I da taj put koji počinje sa Ljubišom Ristićem 1986. u Budvi dobija svoj epilog u predstavi „Moje pozorište“, jer je moje pozorište i moje, ali prije nego što je moje ono je njeno, jer je počelo od nje. Ali nadam se da nije samo moje nego i tvoje, i svakoga ko se makar u nekom segmentu predstave prepozna.

Studente u blokadi među prvima su podržali upravo dramski umetnici i pozorišta koja su se odazvala svakom pozivu na štrajk, organizujući i svoj protest Putujuće pozorište: Kako doživljavate poruku koju su uputili stihovima Ljubomira Simovića „Ja ću da ustanem, zgažen, zgromljen, tlačen, na čelične vojske sa drvenim mačem!“?

– Dramski umjetnici su osjetljivi ljudi, povezani među sobom, budni, brzo uoče prestupe i nepravilnosti. Brzo se i ujedine. Ali drveni mač pokaže svoju snagu tek kad su glumci protjerani iz Užica. Tada ih na prašnjavom putu sustiže Simka sa viješću da desilo čudo: Drobac se objesio, mladi partizan Sekula je Slobodan, a grad se oslobodio čuvenog batinaša. Ali glumac je njegovu slobodu platio glavom. Filip Trnavac. Ljubljeni naš Simović. Koliko je Ljubavi uputio nama, pozorišnim stvaraocima tim komadom.

„Šta god da se desi do kraja, najvažnije je to da ste se ujedinili oko ideje zdravog i pravednog društva. Da ste ustali protiv korupcije, bezakonja, zataškavanja, sprega moći i kriminala, nestručnosti, neznanja, potemkinovih sela koja nam se lome o glavu“, bila je vaša prva poruka kojom ste podržali studente. Gde je naša odgovornost za ovakvu vlast, da li smo na studente, profesore i prosvetare svalili pretežak teret?

– Mi profesori i prosvetari smo podržavajući studente možda uzeli pretežak teret. Ali zato smo mi to što jesmo. Zato smo profesori. Jer znamo gdje je granica koja se ne prelazi. Iako su nam bankovni računi ispražnjeni, računi za struju se gomilaju, krediti nam prijete, izvršitelji šalju preporučene pošiljke. Iako nam kolege sa drugih univerziteta doniraju. Ali mi nismo profesionalni dobavljači glasova i profesionalni primači plata.

A upravo takvi će pisati komentare na ovaj tekst, da nam „sole pamet“ kako ne može da se dobija plata ako se ne radi. Ma nemojte, mi to ne znamo! Nama, sa ozbiljnim fakultetskim diplomama će „soliti pamet“ nepismeni čuvari nepoštenja, koji se tobož za nešto bore. Za šta se oni bore, pitam ih, evo sad? Pozivam ih da nam umjesto nemuštih bljuvotina u komentarima koje će ostavljati kažu za šta se oni bore? I ti nepismeni komentatori će se naslađivati da smo mi profesori dobili što smo tražili.

Dobili smo. Ali mi nismo tražili kontaminirano društvo. Nismo tražili ovu nesagledivu korupciju, nepotizam, zataškane afere, farsične sudske procese, selekciju pravde. Nismo mi to tražili. Mi se borimo protiv toga za djecu za naredne generacije. A režim nas tjera u glad, zaboravljajući da nas je kroz istoriju glad utvrđivala u borbi za istinu, za solidarnost, da nas je zbijala u redove protiv neprijatelja. I režim zaboravlja kako se naše gladovanje 90 – tih ih završilo njihovim haškim tamnicama.

Teško nam je. Mnogi profesori su na ivici egzistencije. Mjere svaki dinar kako će da ga potroše. Ali su i dalje uz studente i svjedoče istinu. Kao što Univerzitet zadnjih mjeseci svjedoči istinu po cijenu egzistencije. Zato je Univerzitet autonoman jer tu nema mjesta za botove i izmišljanje radnih mjesta za račun glasova. I podržali smo studente znajući da će da košta. I evo košta. Mnogi više nemaju od čega da žive. Ali divni primjeri solidarnosti pobjeđuju ovaj teror neznanja i prostote koji vlada. I jednom će ga pobijediti. Ne znamo kad. Stidite se režimski aparatčici!

Studenti su ujedinili ljude u Srbiji koji žele normalan život, a i one u regionu, zadivili su i građane evropskih zemalja kroz koje su prošli svojim biciklima i maratonskim trčanjem, i moglo bi da se kaže da su svojom voljom i hrabrošću već pobedili. Ovih dana su zatražili i vanredne parlamentarne izbore. Da li ste optimista kako će se sve ovo završiti, i šta će biti sa svima nama, kako glasi i naslov jednog vašeg autorskog projekta?

– Kad se mladost ovako ujedinila u plemenitim idejama, u spremnosti da se stane na put bezakonju, sve drugo je manje važno. Izbori su nebitni. Mnogo važnija stvar se dešava. Dolazi talas preumljenja. Taj talas se pokrenuo među mladima a izbori će doći kao dio tog talasa. Zdravo društvo se formira i obrisaće gumicom njihove kombinacije, manipulacije, nasilništva. Botovi ne shvataju da režu granu na kojoj sjede. Vjerovatno mnogi od njih misle da će se svojim kameleonskim pregrupisavanjem i mijenjanjem partijskih knjižica dočekati na noge. Sigurno da neki od njih hoće. Ali ako unište ovaj polet, uništiće društvo i same sebe. To im poručujem. Podržite ovu plemenitu želju mladih za zdravim društvom, ne satirite je podmetnutim floskulama o obojenim revolucijama. Jer oni dolaze. Njihova je budućnost. Pomozite im!

Dve premijere

U predstavi „Moje pozorište“ u kojoj Liješević preispituje sebe, svoju poziciju u pozorištu i scenu „naseljava“ sobom, njegovog oca igra Vojin Ćetković, majku Branka Šelić, a u glumačkoj ekipi su i Nebojša Ilić, Ana Mandić i Bojan Žirović.

Zanimljivo je da je njegov autorski projekat „Čekaonica“, koji je u Ateljeu 212 postavio još 2010, u kojem je problematizovao pitanje gde se nalazimo deceniju od petooktobarskih demokratskih promena, obeležio nedavno petnaest godina izvođenja, a tu su i druge njegove režije u ovoj kući, „Pijani“ i „Noćna straža“, koja je od premijere 2018. osvojila brojne nagrade i još uvek je na repertoaru.

Zanimljivo je, takođe, da je ovih dana pred našom publikom premijerno još jedan autorski projekat Borisa Liješevića – na jubilarnom, 70. Sterijinom pozorju, u okviru glavnog takmičarskog programa, u ponedeljak, 2. juna, biće izvedena njegova predstava „Naličje“, u produkciji Crnogorskog narodnog pozorišta u Podgorici. Ona je nastala iz ličnih priča i iskustava Liješevića i glumaca, i razotkriva turobnu stvarnost ljudi danas u ovom našem regionu.