„Čista zloba“: Kako je psihopata Maks Kejdi iz „Rta straha“ postao jedan od najvećih negativaca u američkoj kulturi

Kejdi krivi advokata Sema Boudena što je svedočio protiv njega u slučaju silovanja i što je doprineo da završi u zatvoru na više od decenije. Kada izađe na slobodu, odlučuje da se osveti Boudenu tako što će progoniti njega i njegovu porodicu. Mekdonald ga opisuje kao „crnu stvar puštenu u svet“.

Od tada je Kejdi ovekovečen u dve cenjene filmske adaptacije – u filmu „Rt straha“ iz 1962. godine, koji je režirao Džej Li Tompson, i u istoimenom rimejku Martina Skorsezea iz 1991. godine. U tim ostvarenjima nezaboravno su ga tumačili Robert Mičam i Robert De Niro. Sada stiže i prva televizijska verzija „Rta straha“ – nova serija od deset epizoda za Apple TV+, čiji je izvršni producent Skorseze, a u Kejdijeve zlonamerne cipele ulazi Havijer Bardem.

Kroz sve ove verzije, Kejdi je postao simbol nečeg duboko ukorenjenog u američkom životu – antietablišmentske pretnje predgrađanskoj porodici i pravnom sistemu na kojem počiva američka civilizacija. Istovremeno, i priča i sam Kejdi prolazili su kroz evoluciju.

„Rt straha je priča o bezbednoj, privilegovanoj američkoj porodici koju teroriše autsajder, čudovište u svakoj verziji“, kaže Nik Antoska, autor i glavni producent nove serije. „Ali priroda porodice i priroda čudovišta razlikuju se u svakoj verziji – a tokom 2020-ih sve je postalo komplikovanije.“

Prva inkarnacija lika

U originalnom romanu stvari su mnogo jednostavnije. Kejdi je predstavljen kao divlji predator čiju nasilnu psihopatiju dodatno podstiču porodična istorija kriminala, činjenica da ga je žena napustila dok je bio u zatvoru i smrt sina. Ipak, Mekdonald ne ostavlja nikakvu sumnju u njegovu krivicu niti u njegov sadizam bez griže savesti.

On teroriše pravednog Boudena, koji je tokom Drugog svetskog rata bio svedok Kejdijevog seksualnog napada dok mu je bio nadređeni oficir. Boudenova porodica za Kejdija simbolizuje sve što je izgubio, pa ih uhodi, pažljivo izbegavajući bilo šta što bi moglo da dovede do njegovog hapšenja, čime naglašava krhkost pravnog sistema.

Kada je snimljen film iz 1962. godine, Mičamov Kejdi ostao je gotovo bez ikakve pozadinske priče kako bi se dobio jednostavniji film-noar zaplet o osveti. Mičam, već poznat po ulogama negativaca u filmovima poput „Trag mačke“ (The Track of the Cat, 1954) i „Noć lovca“ (The Night of the Hunter, 1955), zrači hladnom harizmom i južnjačkom gotičkom pretnjom.

„On je neka vrsta proto-hipika i američkog buntovnika“, kaže Majkl Arnzen, autor i profesor popularne književnosti na Univerzitetu Seton Hil. U svom eseju o promenama u prikazivanju Kejdija, Arnzen objašnjava da je film, suprotstavljajući Kejdijev nekonformistički „bitnik“ karakter konzervativnom Boudenu kog igra Gregori Pek, odražavao tadašnji strah većinskog društva od ljudi koji odbacuju tradicionalne vrednosti.

Skorsezeov „preterani“ Kejdi

Dvadeset devet godina kasnije, De Niro je Kejdiju pristupio maksimalistički, stvarajući sa Skorsezeom još jedan nezaboravan portret izopačene muškosti, uz bok njegovim ulogama u filmovima „Razjareni bik“, „Ulice zla“ i „Taksista“.

„De Nirova interpretacija bila je potpuno prenaglašena“, kaže Arnzen. „Istovremeno je komična i namerno izaziva nelagodu.“

Skorsezeov film, po scenariju Veslija Strika, menja radnju i Kejdija pretvara u gotovo mitsku figuru. Ovde Bouden (Nik Nolti) nije svedok protiv Kejdija, već njegov branilac koji namerno sakriva dokaz koji bi njegovom klijentu mogao da obezbedi blažu kaznu.

Sam Kejdi sada je zastrašujuć na svaki način – mišićav, prekriven tetovažama, izuzetno inteligentan „anđeo osvete“ koji se u zatvoru obrazovao čitajući pravne knjige, religijske tekstove i dela Fridriha Ničea, od čega gradi sopstveni izopačeni moralni kodeks.

Arnzen primećuje da način na koji De Nirov Kejdi koristi biblijske citate, pravnički žargon i uglađene laži kako bi manipulisao žrtvama podseća na još jednog kultnog negativca devedesetih – Hanibala Lektera.

„Mogli biste da ga svrstite u istu kategoriju kao tog superjunaka kriminala, koji svojim govorom i nastupom može da zavede bilo koga.“

Oslobođen ograničenja holivudskog Produkcionog kodeksa iz šezdesetih, Skorseze prikazuje i brutalno nasilje koje Kejdi sprovodi, gurajući film još dublje u područje čistog horora.

Heroj koji više nije bezgrešan

Jednako je zanimljivo i to kako ova verzija menja navodnog heroja.

U filmu iz 1962. godine, kao i u knjizi, Sem Bouden je prikazan kao čovek sa manama, ali u suštini pristojan. Kejdi je njegova moralna suprotnost. U završnici Bouden odbija da ga ubije i ostaje oličenje vrline, patrijarh čija savršena porodica opstaje.

Kod Skorsezea, međutim, porodica je daleko disfunkcionalnija. Bouden ima istoriju preljube i neetičkog zastupanja klijenta, što sugeriše da se iza njegove uglađene spoljašnjosti krije korumpiran moralni sistem. Njegova supruga Li (Džesika Lang) doživela je nervni slom, dok je ćerka Danijel (Džulijet Luis) imala problema sa drogama.

„Stopa razvoda bila je mnogo veća nego početkom šezdesetih, pa Maks Kejdi postaje neka vrsta lakmus papira za snagu porodice“, kaže Arnzen.

Za televizijsku kritičarku Roksanu Hadadi, Kejdi predstavlja ne samo opasnost za američku porodicu, već i „pretnju beloj ženstvenosti i čednosti“.

U oba filma Kejdi seksualno napada Boudenovu suprugu i cilja njegovu ćerku, ali Skorsezeova verzija tu opasnost prikazuje mnogo otvorenije. Kejdi telefonom zavodi petnaestogodišnju Danijel, a kasnije je nagovara da sisa njegov prst i prihvati neprikladan poljubac.

Do kraja filma Noltijev Bouden regresira u gotovo pećinskog osvetnika, što otvara pitanje patrijarhalne dužnosti.

„U jednom trenutku vaša ćerka će odrasti i upoznaće svakakve muškarce koje ne poznajete“, kaže Hadadi za BBC. „Da li ste dobar čovek ako postanete loš čovek kako biste zaštitili svoju ćerku od drugih loših ljudi?“

Nova serija i ključna promena

Nova Apple TV serija ponovo menja postavku priče tako što su oba Boudenova roditelja advokati.

Ana, koju igra Ejmi Adams, bila je Kejdijeva prvobitna braniteljka po službenoj dužnosti, dok je Tom, kog tumači Patrik Vilson, bio glavni tužilac u njegovom slučaju. Nakon presude su se venčali, a sugeriše se i da su sarađivali kako bi osigurali njegovu osudu.

Možda najveća promena jeste pitanje Kejdijeve krivice. Ovde je prvobitno optužen za ubistvo supruge i nerođenog deteta. Posle 17 godina provedenih u zatvoru oslobođen je kada njegova ljubavnica ostavi oproštajnu poruku u kojoj priznaje zločin. Ipak, ostaje nejasno da li je Kejdi zaista bio kriv.

Serija takođe detaljnije prikazuje njegovu traumatičnu prošlost obeleženu porodičnim nasiljem i povredu mozga zadobijenu tokom zatvorske tuče, nastojeći da ga predstavi kao složenijeg negativca koji zaslužuje više saosećanja nego prethodne verzije.

„Želeli smo da se poigramo paranojom, misterijom i pitanjem da li neizvesnost oko njegove krivice ili nevinosti može da utiče na simpatije publike“, kaže Antoska.

„Ako vam je zaista učinjena nepravda, šta smo spremni da oprostimo? Šta vam je dozvoljeno ako je vaša osveta opravdana? Da li ste i dalje čudovište?“

Zlikovac za doba moralne neizvesnosti

Hadadi smatra da ovakav pristup, prilagođen vremenu koje više zanima moralna ambivalentnost, ima i prednosti i mane.

Dopada joj se što serija pojačava klasnu anksioznost i temu „straha od Drugog“ prikazujući Boudenove kao pripadnike zatvorenog, uglađenog sveta južnjačke bele elite, dok je Kejdi predstavljen kao rasno obeležena špansko-američka figura.

To, prema njenom mišljenju, tera gledaoce da preispitaju predrasude krivičnopravnog sistema u kojem „neki ljudi mogu da priušte skupog advokata i izvuku se, a drugi ne“.

Osećaj „drugosti“ dodatno pojačava vera santerija koju Kejdi prihvata u zatvoru. Ova afrokaripsko-joruba religija, razvijena među porobljenim ljudima na Kubi, zasniva se na poštovanju božanstava poznatih kao oriše.

„Maksova oriša povezana je sa gromom, pravdom i osvetom, što savršeno odgovara njegovom karakteru, potrebama i motivima“, kaže Antoska.

Njegove tetovaže, nastavljajući tradiciju De Nirovog Kejdija, jednako su upečatljive – desetine očiju urezane su po njegovoj koži.

„Postoji mnogo više načina da nekoga špijunirate, terorišete i nadzirete 2026. godine nego ranije, pa njegove tetovaže naglašavaju da on uvek posmatra.“

Hadadi posebno hvali Bardemovu izvedbu, koja spaja Mičamovu suptilnu harizmu i De Nirov seksualni magnetizam, ali donosi i nešto sasvim novo.

„Bardem poseduje prirodan šarm zbog kojeg deluje prihvatljivije u pristojnom društvu nego prethodne verzije“, kaže ona. „To mnogo govori o podmuklosti takvog tipa muškarca.“

Ipak, smatra da detaljno objašnjavanje Kejdijeve psihologije i motiva oduzima deo snage njegovoj neobjašnjivoj zloći.

„Navikla sam da Maksa doživljavam kao gotovo kosmičko oličenje zla, čistu zlonamernost bez objašnjenja“, kaže. „Teško prihvatam pozadinsku priču koja previše insistira na savremenim holivudskim traumama kao objašnjenju.“

Dok je do kraja serije ostalo još nekoliko epizoda, puni efekat Kejdijevog brutalnog napada na američku porodicu, pravni sistem i takozvano civilizovano društvo tek treba da se vidi.

Ali Antoska se nada da će ova moderna verzija kultnog negativca biti podjednako zastrašujuća koliko i izazovna.

„Publika možda može da saoseća sa ‘Drugim’, ali u svojoj srži ‘Rt straha’ ostaje pojačani triler, psihološka horor-priča, a Maks Kejdi je zastrašujuća i preteća figura – u to nema nikakve sumnje.“

Izvor: BBC