Miris baklave 1Foto: Medija centar Beograd

Toliko je toga već rečeno o izborima za savete mesnih zajednica u Novom Sadu, koji su uspeli da zasene i Evropsko prvenstvo u fudbalu, pa čak i vest da je Srbija ispod cene nabavila nekakve dronove koji mogu da ponesu bombe od pola tone i koji će kanda, u skladu sa miroljubivom politikom srbijanskog režima, učvrstiti regionalnu stabilnost – ali hajde da dodamo još pokoju rečenicu.

Kada su naprednjački spin-doktori, koji – kao što je poznato – za razmišljanje koriste sekiru, malj i napalm-bombu, čuli da će na izbore za savete mesnih zajednica izaći samoorganizovani, nestranački građani koji kane poljuljati sinhroniju i simfoniju stranke, naroda, vojske, policije, crkve, mafije i kućnih saveta – kanda su pravo popizdeli.

Kako se suprotstaviti „običnim ljudima“, pogotovo ničim uflekanim devojkama i momcima?

Lako im je sa opozicijom, nju su njihovi mediji, i ne samo njihovi, poslednje decenije toliko rasturili i opoganili da ljudi odvode decu u drugu prostoriju kada se neki opozicioni prvak pojavi na televiziji.

Nećemo sada o tome koliko je to pravedno ili nije, ali stvari tako stoje.

Nećemo ni o političkoj pismenosti kritički nastrojenih građana koji se ponašaju kao da su doktorirali na temi višestranačkih sistema i funkcionisanja uređenih demokratskih društava, te da znaju odgovore na sva pitanja neba i zemlje, a ne vide da im voda curi na sve strane (setimo se samo „belih listića“ i uloge Bebe Popović u toj političko-idiotskoj kampanji koja je doprinela da nam se na kosti nakači naprednjačka harpija).

Hoćemo, međutim, o tome da su naprednjaci za potrebe izbora za savete mesnih zajednica u Novom Sadu angažovali celokupnu flotilu dronova uz pomoć kojih vladaju našim životima: počevši od secikesa, probisveta, nitkova i lokalnih pijanaca, preko kriminalne aristokratije koja se vozi u blindiranim kolima, pa do zaposlenih u javnom sektoru.

Dubina izvora naprednjačkog novca je ravna dubini bunara Čand Baori, pa se nije imalo rašta štedeti.

Šta košta nek košta, samo da SNS isto veče izda saopštenje o tome kako je stranka odnela stoprocentnu pobedu.

Neki procenjuju da su za ove izbore, za dnevnice svojih koordinatora i aktivista koji su dovozili i odvozili „sigurne glasove“, za potkupljivanje građana i dežuru batinaša, kao i za druge paraizborne radnje – potrošili najmanje par stotina hiljada evra našeg novca.

Babo im ostavio državu i nas u nasledstvo!

Nalog sa vrha je govorio: niti jedan nezavisni kandidati ne sme da uđe u savete mesnih kancelarija.

Ne sme se dozvoliti da građani ovu skromnu političku platformu iskoriste da kažu nešto o tome šta se dešava u njihovom kraju.

Da se neko, recimo, institucionalno pobuni zbog toga što se radi na tome da se jedan bulevar pretvori u auto-put kojim će špartati šleperi.

I koji će bulevar zgaziti kao Špedicija žabu, kako se onomad govorilo u Bugojnu.

Da, recimo, neka mesna zajednica pokrene inicijativu da se odustane od projekta kojim će se jedna predivna prirodna celina (Šodroš) betonirati i pretvoriti u nekakav poslovno-stambeni kompleks.

Elem, gledali smo svojim očima kako naprednjaci bešćutno manipulišu nemoćnima i siromašnima, kako ih dovoze na glasačko mesto i govore im koje brojeve da zaokruže.

Njihove je glasove lako otkupiti, jer mnogi od njih ni ne znaju čemu oni služe, a ionako im nije ni do čega.

Gde će im duša! – komentarisala je moja komšinica naprednjački „inženjering“.

Ostalo već znate, malo su se preigrali. Građani su, i pored svega toga, razvalili u nekoliko mesnih zajednica.

O Limanu bruji cela država.

Naprednjaci i njihovi kriminalci su na kolenima, fasovali su golemu šamarčinu.

Sami su stvorili atmosferu koja je ovu malo pobedu Limanaca pretvorila u njihov veliki poraz.

Oni su zapravo izgubili i u onim mesnim zajednicama gde su nezavisni kandidati osvojili impozantan broj glasova, ali nisu uspeli da uđu u savete.

Izazvali su revolt svojom prljavom kampanjom i ljudi su odlučili da ih kazne.

Neki vele da je ovim započet proces koji će pokrenuti druge neke procese.

Koji će poljuljati beznađe koje svojom politikom „spaljene zemlje“ hirotoniše naprednjačka oligarhija kao osnov svog vladanja.

Oni su, naime, stavili natpis na granice Srbije: Vi koji ulazite ovde, ostavite svaku nadu! Toliko radosti i slavlja na ulicama Novog Sada, kao onomad kada je Monika Seleš osvojila prvo mesto na VTA listi.

A donedavno ljudi nisu manje-više ni znali da izbori za mesne zajednice postoje, samo je na njihov značaj godinama ukazivala jedna mala, ali vrlo vredna novosadska organizacija – Grupa za konceptualnu politiku.

A onda i neke ne baš tako lepe vesti.

Tako to biva kod nas.

Već je počelo prepiranje pojedinih građanskih aktivista na društvenim mrežama.

Odjekuju sujete.

U tom sam se smislu setio jednog starog vica: Mujo leži na samrti, svakog trenutka može poći na onaj svet.

Trznu se u njemu život nakratko – kako to biva pred samu smrt – kada namirisa Fatine baklave.

Drhtavim glasom zamoli Hasu, koji je dežurao kraj njega, da mu donese jednu.

Vraća se Haso i kaže – rekla Fata da ne može, baklave su za sahranu!

Ako se malo ne otreznimo i ne shvatimo da je đavo odavno odneo šalu i da se valja nekako ujediniti i objediniti ako hoćemo da srušimo ovaj čudovišni režim koji nam je od života napravio pakao, od mozga ragu-čorbu, a od karaktera govno – ova mala novosadska pobeda biće tek predsmrtni miris baklave.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.