Dogovor je pao, korone više nema 1Foto: Goran Srdanov

Od početka rata u Ukrajini, zvanična brojka civila pobijenih u ruskim napadima slična je broju ljudi koji su umrli sa koronom ili od nje u malenoj Srbiji. Ako mi ne verujete, nađite podatke UN sa ratišta i one na sajtu „covid19.rs“.

Stvarni broj žrtava u Ukrajini je višestruko veći, samo UN ne stižu da verifikuju žrtve.

Ali, i broj umrlih od korone u Srbiji je veći, jer vlasti odavno zataškavaju udar epidemije.

Pa opet, osim par epidemiologa i dežurnih smarača, svi smo oberučke prihvatili to da je „Putin ugasio pandemiju“.

O njoj se ne priča, pa posledično i ne postoji.

U Srbiji su ukinute kovid-propusnice, maske neka nosi samo ko hoće, kao da je do sada bilo drukčije.

Gutamo vesti iz Ukrajine. Psihološki još teku „četiri sedmice panike“.

Prema teoriji nemačkog istraživača straha Borvina Bandelova, toliko, dakle četiri sedmice, traje osećaj vanrednosti i straha od dramatičnih događaja, posle čega se i vesti i ljudi vraćaju u kolotečinu.

O panici svedoče opelješeni rafovi sa brašnom, u Srbiji koliko i u Nemačkoj.

Odasvuda nas spopada rat, sa naslovnih strana i iz razgovora sa kolegama, svuda se čuje „strašno, strašno“, ima se geopolitičko mišljenje, broj stručnjaka za istočnu Evropu raste neslućenom brzinom.

U vestima i glavama nema mesta za virus.

Ako dođe do pluća, jebiga.

Posle terorističkih udara na Kule bliznakinje 2001. godine, američki psiholog Dejvid Majers je primetio da Sjedinjene Države ulažu deset hiljada dolara u zdravstvo po smrti od raka, dok u bezbednost, vojsku i službe ulažu po pola milijarde dolara za svaku smrt Amerikanaca od terorizma.

Plašimo se pogrešnih stvari, napisao je Majers.

„Žive, kognitivno dostupne slike – stravična avionska nesreća, masovni pokolj – remete našu procenu rizika. Sledstveno, pamtimo i bojimo se katastrofa (tornada, saobraćajnih nesreća, napada) koje ubijaju ljude dramatično i u gomilama, dok se premalo plašimo pretnji koje odnose živote jedan po jedan.“

Teško je ne porediti dve katastrofe, rat u Ukrajini i pandemiju. Medijska je logika „if it bleeds, it leads“, a psiha nam kaže da je jedini pravi problem onaj najveći.

Kao kad se čovek kojeg muče dugovi nađe pred tigrom – tada ima samo jedan problem u životu, a to više nije novac.

Tenk se može videti, sirena i dečiji vrisak se čuju.

Virus je dosadan, nevidljiv, i odavno nas mrcvari.

Nekima je virus skratio život, drugi imaju dugoročne posledice, ostalima je razarao društveni život i psihu, mnoge ostavio u uverenju da je sve zavera.

Virus i lokdaun su nas ubijali i delili.

Rat je zgodan izlaz iz pandemije, svima nam je dojadila.

Nekad je bila toliko važna da se disciplinovano smrdelo po kućama dok je predsednik Vučić svakog dana drhtavim glasom saopštavao broj zaraženih.

On je odavno digao ruke jer se tema politički više nije isplaćivala.

Do danas su svi digli ruke.

Tiho smo se dogovorili da korone više nema.

Ko zna koliko će još epidemiolozi to voditi kao pandemiju, ali u društvenom smislu virus je nestao jer više ne sputava život ogromne većine.

To je moguće jedino ako se bolesni i mrtvi svesno ili nesvesno proknjiže kao kolateralna šteta svakodnevice.

Kao što znamo da će danas neko poginuti na drumu, pa ipak sedamo za volan.

Neko upravo umire na respiratoru, jesmo li neljudi jer za to ne uglavnom ne marimo? Ili je žudnja za svakodnevicom odviše ljudska?

Nisam načisto.

Možda se uzaludno trudim da objasnim sebi zašto nikad više neću nositi masku tamo gde to nije propisano i što ću ignorisati virus gde god mogu.

Primiću još sedam doza vakcine ako treba, ali osim toga – dosta je.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.