Legitimitet, nasilje i zbor

To je muka za vlast. Propaganda živi od fokusa i gebelsovskog ponavljanja. Šta sada ponavljati kad je vest od pre dva sata već antička istorija? Kad su događaji, koje diktiraju studenti i narod, brži od medijske falange?
Neredovno stanje otežava i pisanje kolumne. Ne jer nema o čemu da se piše, nego baš jer ima štogod. Zato bežim u crtice.

***
O legitimitetu: U jalovim godinama borbe protiv vlasti – a sve su do sada bile jalove – mnogo je koji kritičar ponavljao da režim „nema legitimitet“. Te jer su izbori namešteni, te jer su u „Evropi“ to prozreli.

Sve su to bile tlapnje. Za delatni legitimitet nije bitan izvor. Ako kao hajduk upadnem u redakciju „Danasa“, počnem da šefujem i svi me slušaju – onda očito delam. Koga briga odakle potiče moj „legitimitet“?

I obratno, da me neko legalno i zvanično postavi za šefa, ali me redakcija otera u materinu i niko ne sluša – onda onaj zvanični „legitimitet“ ne vredi ni pišljivog žira.

Režim je tek sada konačno izgubio legitimitet. Ne radi univerzitet. Ne rade škole. Ne rade advokati. Silan narod je na ulicama na, uzgred, neprijavljenim skupovima. Niko ne može da ih skloni.

Ne pomažu pretnje. Ne pomaže ulagivanje nižim školarinama i jeftinim stanovima.

Godinama su kritičari mogli da šetaju i pričaju šta im je volja – to nije bilo bitno. Sada prvi među nama može da trubi sa svojih televizija koliko mu volja – to više nije bitno.

Uz njega ostaju tri ćacija, šaka narko-dilera i tabloidni kopljanici. Talog koji je za predsednika vezan pupčanom vrpcom i zna da će bez njega propasti. Svi ostali su mu ili okrenuli leđa ili su još tu po inerciji, ali gledaju da uhvate džadu.

***
O nasilju: Predsednik je zagrlio pandura i reklamirao mu rane junačke na Instagramu. Kaže, „staljinistički plenumaši“ su ga pretukli. I predsednik i pandur – a i svi ostali – znaju da je to laž. Da je pandura odalamio kolega žandarm ispred RTS-a.
Ministra kulture Selakovića je vređao komšija i navodno mu udario šljagu. Opozicija je upalila bengalske vatre u Skupštini, bilo je gurkanja. Nerođeni Gavrilo, u trbuhu majke naprednjakinje, preživeo je!

Poruka je jasna – građani u pobuni su „nasilni“. Barbara sa Studija B koja je onomad govorila da građani hoće „linč, silovanje, nasilje“ bila je avangarda najtupavije propagande.

U pitanju je dvostruka inverzija. Prvo, nasilan je režim. NJegovi batinaši lome lobanje studentima, ludaci koji slušaju predsednika gaze automobilima.

Drugo, i mnogo važnije: Onde gde je nasilje sistemsko – nijedno drugo nasilje nije relevantno. Svako eventualno nasilje protiv sistema je samoodbrana.

Ili bi neko da vaga pokoju bačenu kamenicu spram činjenice da hiljade nastavnika nisu dobile platu? Da EPS otpušta radnike koji podržavaju proteste? Da vlast bludniči nad svakim tenderom, nameštenjem i sinekurom?
Nasilni pragreh je ukidanje slobodnih izbora. Vlast je tako rekla – mi odbijamo da odemo mirno. Za svo nasilje i za svu samoodbranu sami su krivi.

***
O zborovima: Studenti neće da traže prelaznu vladu i slobodne izbore što sam kritikovao prošle sedmice, pa da se ne ponavljam. Umesto toga, pozivaju građane u lokalne zborove!

To me podsetilo na legendarnu poruku sa Vibera koja kruži internetom. Poslao je u vrtićku grupu jedan tata:
„Drage mame, ja sam izgleda jedini tata u ovoj grupi. Zamolio bih vas da se dopisivanje i prepisivanje malo skrati. Ja niti mogu niti imam vremena da ispratim 125 poruka koje su danas poslate u ovoj grupi. Ako kupujemo tepih, vaspitačice su rekle zeleni – onda zeleni i gotovo. Slikanje je 20.12. i završeno.“

Taj čovek je moj heroj. Znaće zašto svako ko je video masovnu Viber grupu, pogotovo one roditeljske.

Njegova poruka je dokaz protiv „zborova“. Predstavnička demokratija je kvarenju sklona, ali je nažalost nužna. Ne samo jer je i neka varoš prevelika da se njom upravlja sa agore, putem plenuma ili zbora. Nego zato i što ljudi to – neće.

Ljudi bi naprosto da žive, umesto da večito organizuju svoj život u stalnim iscrpnim raspravama. Ljudi bi da rade, budu pristojno plaćeni, provedu vreme sa decom, sednu na pivo sa drugarima, bleje u televizor, idu na koncert, da se vole, mrze, vode ljubav, rekreiraju, odmaraju, pojedu dobro. Da žive.
Da proste studenti, kudikamo je lakše biti u permanentnom zasedanju ako je to jedino što trenutno imaš da radiš. A ni to vanredno stanje ne može večno.

U redovnom, teško je organizovati deset ljudi da igraju mali fudbal. Kroz par meseci na zborove mesne zajednice bi dolazili samo dokoni, lokalni redikuli i oni koji su jedinu životnu svrhu našli u tome da drugima drže banku.

Ljudi bi zato da izbore normalan život. Institucije, što bi rekli studenti. Ili lepše – republiku. Pa da onda konačno taj život žive.

Zato sa toliko nade gledaju i u studente i u subotu.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.