Odbrana ćacija i poslednji dani

Mi živimo u zemlji u kojoj predsednik države živi svoju verziju one fašističke kovanice – 100 Srba za jednog Nemca. U njegovoj interpretaciji je glasilo – 100 Muslimana za jednog Srbina, ali u praksi smo videli – 22 uhapšena za jednog ćacija. Predsednik Srbije više čak ne brani ni svoju vlast, on brani ćacije i broji svoje poslednje dane.

Za pad nadstrešnice u Novom Sadu, koja je ubila 16 građana, uhapšeno je ljudi koje možemo da prebrojimo na prstima jedne ruke. Ministri, bivši ministri i direktori su omirisali pritvor toliko dugo da ni stenice nisu stigle da se upoznaju sa njima. Svi oni su i dan-danas na slobodi, ali predsedniku Srbije su ćaci važniji od poginulih.

Njegovo poštovanje zavređuju samo ćaci. Konačno je našao sreću uz njih. Ponoviću, u detinjstvu nije imao društvo, kao momak ga ni navijači nisu nešto mirisali, a kod radikala nije stekao poštovanje. Dugo je tragao za sebi sličnima i konačno je sa ćacijima svoj na svome. Naravno da će ih zloupotrebiti, zašto bi inače i postojali, ali ko zna, možda bi i pustio koju suzu za njima.

Ova obostrana ljubav je duboko patološka i iracionalna. Ali, od takvog su materijala satkani. Kao takvi kakvi su, oni žele da svi budu poput njih. Da se svi pretvorimo u ćacije i da služimo vrhovnom vođi. Voleo bi predsednik Srbije i univerzitete, i akademije, i škole, i vrtiće samo kada bi bili uz njega. Nema šta ne bi dao da ga univerzitet ušuška pred spavanje i pročita neku basnu, ili bajku. Prodao bi sve na svetu što ima, da ga akademije uzmu za ruku i povedu na utakmicu. Nema šta ne bi uradio da u školi doživi pravu, istinsku ljubav.

Hoće sve na silu, pa i ljubav. A, ljubavi dobija samo od ćacija i to je to. NJegova namera je da od cele Srbije napravi ćacilend. Ne kažem da ne uspeva u tome, ali mu ide sve teže. Zamislite kakav je to čovek koji žali za novcem koje je država dala za obrazovanje na univerzitetima, jer je sa tim parama mogla da kupi koliko hoće oružja. Predsednik države koji bi da pare troši na oružje, a ne na obrazovanje dece ozbiljni je umobolnik i tu nema rasprave. NJegova bolest je golim okom vidljiva i ne treba biti lekar specijalista da bi se to zaključilo.

I dok studente i profesore, on i ljudski oblici u vidu Ane Brnabić i ostalih, nazivaju nacistima i fašistima, šta mi tačno preuzimamo? Gde su roditelji uhapšenih studenata? Šta je sa roditeljima prebijenih i povređenih studenata? Zašto Beograd trpi ćacilend u svom centru? Novi Sad, na primer, nikada tako nešto ne bi dozvolio, niti će. Šta još treba da se desi da krenemo odlučnije da se borimo uz našu decu?

Očekujmo od studenata, a nismo svesni da od nas zavisi. Studenti su dali u ovoj borbi više nego iko ikada od nas, ali nam je i to malo. Lepo je iz fotelje gledati kako se ova vlast kruni. Studenti su zaslužili mnogo više od onoga što smo im dali. Celu jednu svoju godinu su založili za bolju Srbiju. Profesori koji ih podržavaju od samog početka su na ivici. Neće svako moći da izdrži. Lome ih kako stignu. Dok se sve to dešava, mi planiramo letovanja i putovanja sa idejom da će sve to da završi neko drugi.

Nema drugih, drugi smo mi. Ako nismo spremni da zalegnemo za studente barem onoliko koliko je predsednik zalegao za ćacije, loše nam se piše. Kada vidimo kakve su srazmere njegove krađe na izborima, s pravom se svi pitamo da li je njega moguće pobediti na izborima. On nije superbiće sa nekim supermoćima. Jeste da se radi o nečoveku, ali videli smo da je, i po njegovim rezultatima, više nego slab i ranjiv. Tek se sada vidi kolika je kukavica kada pobedu treba da mu donesu neka braća Hofman, ili polusvet iz Šapca koji se u srednjim godinama života bori za naklonost šefa ne bi li dobio stalno mesto opštinskom odeljenju za urbanizam.

Glavu gore i u nove pobede protiv ćacija. Ničija nije gorela do zore, pa ni njegova. Polako ali sigurno, svi zahtevi se spajaju u jedan i nema nazad. Nazad je ćacilend, kako reče hrabra policajka iz Valjeva Katarina Petrović!

#izVucicemose

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.