Beograd je, verovatno, najslobodarskiji grad u regionu. Znao je da se bori za sebe i za druge. Mesecima je na ulici branio izbornu volju i na kraju pobedio. NJegove ulice pričaju neke od najlepših i najvećih priča o slobodi, demokratiji, pravdi.

Ali, i takav kakav je, Beograd je danas stao, kao da se predao. Ćuti, ne buni se. Svi smo očekivali da će Beograd na nogama da dočeka proleće i da će još jednom da pokaže slobodarski duh. Nadali smo se da će braniti sebe, a time i sve nas. Želeli smo da se bori. Ispalo je, međutim, da su Ada Ciganlija, Knez Mihailova i mnogobrojni tržni centri puniji nego što ima građana na ulicama koji se ne slažu sa onim što Beograd danas predstavlja.

Svi znamo, da se ne lažemo, da bez Beograda nema mnogo toga. Mnogi su pomagali i bez mnogih drugih dosta toga ne bi bilo, ali Beli grad je motor, žila kucavica. Probudio se na trenutak, bilo je nekoliko sjajnih slika. Bilo je i hladno, sneg je vejao, ali nije odustajao. A sada kao da je stao.

Kao da ne može više. Ništa mu više ne smeta. Pomirio se sa time što ga ruše, nagrđuju, ruže, pretvaraju u neke zone, hoće gondolu da mu postave, jarbol da mu udenu. Kao da ga mrze, svete mu se zbog nekih kompleksa koje ni taj veliki grad nije uspeo da im otkloni. Žele da mu pokažu da su jači i moćniji od njega, da je taj grad niko i ništa naspram njih i da ga kažnjavaju zato što ume da im prkosi.

Beograd je, eto, na trenutak zastao. Prestao je da im se suprotstavlja onakvom žestinom kao kada je padao sneg. Sve ga je manje na ulicama. Neki kažu da se umorio, neki govore da mu se ne sviđa ko vodi te proteste. Možda svi greše. Možda je Beograd stvarno postao njihova prćija.

Na poslednjim izborima skoro svaki drugi birač je zaokružio njihovu listu. Imamo li pravo da se ljutimo na unutrašnjost Srbije gde su naprednjaci osvojili nešto veću podršku kada su u Beogradu dobili skoro polovinu glasova. Da se razumemo, nije Beograd nekakva elita. Žive u njemu isti oni ljudi koji žive i u provinciji, ali za razliku od unutrašnjosti, imaju malo visoko mišljenje o sebi stanovnici prestonice.

Dan posle upada građana u zgradu RTS, organizovan je protest ispred zgrade Predsedništva Srbije. Krenuli smo, nas trojica drugara, da popijemo kafu u jednom šabačkom kafiću. Nismo ni reč progovorili, pogledali smo se i umesto kafe seli smo u auto i krenuli u Beograd na protest.

Na opšte iznenađenje, naleteli smo na desetine ljudi iz unutrašnjosti. Bilo ih je iz Smederevske Palanke, Vrbasa, Temerina, Novog Sada, Obrenovca, još po nekog iz Šapca. Beograđana je bilo više u Knez Mihailovoj i po baštama nego ispred Predsedništva. Sećate se, tada su i neka deca uhapšena, tražili smo slobodu za njih, ali je Beogradu bilo lepše da se sunča na Adi nego da se bori.

Šta to još treba da se desi da se razbudi u svoj snazi? Zar Goran Vesić nije dovoljan kao tačka najveće motivacije da se podigne na noge? Beograd je jedini grad na svetu koga vodi zamenik gradonačelnika pored živog, i zdravog, i izabranog gradonačelnika.

Uplašila se ta kukavica koja nam svima kroji kapu da bi isticanjem Vesića kao kandidata za gradonačelnika umanjio šanse svojoj listi, pa je slagao i prevario narod prestonički. Stavio je još jednog fikusa iz svoje bašte za gradonačelnika koji mora zamenika Vesića da pita da li i kada može da postavi kućice za ptice. Niko te nikada ovako ponižavao nije, Beograde. Čak i onaj Sarapa sa Pinka ne može da se obuzda i Vesića u svojem propagandnom programu najavljuje kao gradonačelnika. A ti, moj Beograde, ćuti i nemo gledaj šta rade.

I, možda svi mi grešimo. Možda jednostavno nismo u pravu, možda stvarno predstavljamo onih 20 posto kretena i idiota o kojima u zemlji i u inostranstvu priča Prvorođeni. Toliko smo zaslepljeni mržnjom da ne vidimo da smo deseta ekonomija u Evropi, da nemamo nezaposlenih, da su plate i penzije nikada veće, da živimo u zlatnom dobu, ali eto ne sviđa nam se Prvorođeni i izmišljamo neke proteste protiv njega, državnika kakvog Srbija nikada nije imala.

Izgleda da smo umislili da ljudi sa lažnim diplomama i titulama vode državu, da je Vulin stvarno služio armiju i borio se za srpski narod na ratištima devedesetih, da je Jutka iskreni poštovalac ravnopravnosti ženskog pola, da je Sima iz Grocke veći borac za ljudska prava od svih Kandićki i Biserki ovoga sveta.

Biće, ipak, da nije tako. Beograd je mnogo veći od svih nas i slobodniji nego što mislimo. Malo se zamislio. Brzo će on ponovo biti onaj pravi i u punoj snazi. Mnogi su ga gazili, ali ga niko nije slomio, pa neće ni ovi.

#izVucicemose