Četiri stuba

Taj jadan lični prostakluk inicira sam Predsednik, nadvikujući galopirajuću korupciju i kvislinške sprege koje, izbegavajući evropske i američke sankcije, uspostavlja s neprijateljskim silama Rusijom i Kinom. Institucijama i ulicama ovladali su njegovi partijski primitivci i batinaši.

Široko omiljena konačna rešenja obično vode fizičkim obračunima.

Dve su vertikale razaranja društva, mediji i Narodna skupština. Korupcija je u osnovi razaranja javnosti i razaranja parlamentarizma. Predsednik ne vodi računa da đavo ipak dolazi po svoje, i kod svakoga.

Niko neće ostati pošteđen. Predsednik kao da namerno zaboravlja Miloševića i Šešelja, u jednom trenutku i za opšte dobro štaviše ih je prodao, zaboravio je kako je prvi skončao u bedi i lažima, a drugi tetura u svome potonjem životu, gotovo nevažan u gomili nakaza koje je mobilisala vlast, a nadgornjavaju sve njegove gadosti.

Tadić i Jeremić su, služeći interesima Rusije, definisali četiri stuba spoljne politike. Predsednik je istu politiku izveo do prividnog apsurda.

Dok javni senzibilitet okreće Istoku, ishodišta korupcije smešta u zapadne finansijske i tržišne institucije. NJegova četiri stuba su korupcija, duboka država, mediji i Evropa. Predsednik će biti stabilan sve dok mu se ne izmaknu dva od četiri. Evropa zasad ne vidi alternativu u antievropskoj opoziciji.

Radije će nas ostaviti da se davimo u sopstvenim izbljuvcima. Brisel neće ponovo gutati iste laži o evropskoj integraciji i dobrosusedskoj saradnji koje je Vučič ponavljao od 2012. Sve dok Đilas, koji drži sve ključeve opozicije, bude uporan na antievropskom kursu, Predsednik će biti stabilan.

Prokletstvo spojenih sudova koje je Vučiću i Đilasu obezbedilo udobne pozicije, iz kojih ih niko ne može pomeriti, uništilo je ostatke „evropskih“ opcija. Političko tržište nudi samo polovnu robu. Evropa ne želi više Predsednika, kumove i drugove, ali nas prepušta sebi samima.

Ali ne želi ni Đilasove kumove i drugove. Evropa se neće raspasti, ali trenutno nema snage za jedinstvenu spoljnu i bezbednosnu politiku. Ali je tako očigledno da biološki izumiremo, odbačeni na evropskoj periferiji, ne samo zbog prirode režima. Ni s korupcijom nema obračuna bez evropskih institucija i američkih istražnih agencija. Histerija i spinovi vlasti, u aferi Stefanović, potvrđuju u kojoj meri je to pitanje osetljivo.

Vlast se nikad nije menjala samo iznutra.

Ohrabruju razumni predlozi iz Đilasove koalicije, o odlaganju izbora. Izbori su u ovom trenutku besmisleni, kobni za celu politiku i društvo, s podivljalim medijima i demoliranim parlamentom.

Da su ti predlozi dobro ciljani potvrdila je nervozna, gotovo uplašena reakcija samog Predsednika pred predlozima prof. Janka Veselinovića o „Tri načina za odlaganja izbora“ (Danas). Dok se Predsednik hrabro krio od tri studentkinje, koje su odlučile da ponešto pitaju.