Pojavile su se i opomene, koje upućuju da na pravo urednika „Politike“ da na platformi slobode mišljenja i izražavanja objavi bilo kakvu splačinu koju će sa užitkom kušati i pokusati „pristojna“, „porodična“ Srbija.

Međutim, svaki javni poziv na linč, na bilo čiju likvidaciju, koji odjekne konkretnim nasiljem, postaje govor mržnje i ne spada u medijske slobode. Posmrtni medijski progon Slavka Ćuruvije, nekad i onih koji zahtevaju, ili očekuju, punu istinu o njegovom ubistvu, istovremeno je deo organizovane kampanje protiv evropske i NATO integracije. Ta kampanja, državna ili paradržavna, podivljala je nakon neuspelih udara u Crnoj Gori i Makedoniji, i već izvesnog ulaska Crne Gore u NATO. Ne znam kakav je bio odnos Slavka Ćuruvije prema ulasku Srbije u NATO ili EU. Ali mi je poznata šteta koju su njemu bliski novinari počinili prilikom medijske pripreme atentata na premijera Đinđića, a potom i podrškom svim političkim profiterima atentata koju su skupo naplaćivali iz državnog budžeta. Utoliko Ćuruvijino ubistvo ima dugoročne posledice, jer se njegovo ime zloupotrebilo u službi medijskog kriminala. U toku je samo metastaza mentalnih oboljenja koja su prožimala komentare „pristojne“, „porodične“ Srbije i kad su Politiku usmeravali prethodni urednici, dok su je podmetali u kontekstu lažnog profesionalizma. I tu je udicu javnost progutala, kako Politika nudi prostor pluralizmu mišljenja, okupljajući uglađene patriote i one čiji najbliži preci nikad nisu sazuvali cipele u hodniku. O navedenoj nakaznoj karakterologiji pisao je Svetislav Basara, kako ne umem. Svaki njegov analno-fekalni i sličan komentar je sažetak najbliži istini. Sve dalje je domen ili tajne državne politike, ili psihijatrije.

Bez namere da utičem na uređivanje Danasa, nije mi jasna kuknjava za Politikom koja je u biti suprotna poslovnim interesima ovih novina. Ima i „dupljaka“, a pisati i za Politiku i za Danas je kao da ste nekad u stara dobra vremena igrali subotom za Zvezdu, a nedeljom za Partizana.
Tužilaštva ćute pred govorom mržnje i ratnim huškanjem. Vlasništvo Politike jednako je jasno kao i njena uređivačka politika, ali se stanje nedovršenosti i loših namera zataškava uzaludnim, besmislenim očekivanjem da će se Politika vratiti razini svojih najboljih novinara i pisaca. Politici su presudili upravo oni koji su podmetali istu vrednosnu konstrukciju koja je likvidirala Ćuruviju i Đinđića. Sad je ta pritvornost eskalirala. Kad Vučelić, hapšen nakon Đinđićevog ubistva, svedoči o vezama s najmanje jednim Ćuruvijinim ubicom bez ustručavanja i s podrškom državnih budžeta, u tom zatvorenom krugu je suština svega, ne samo Politike i njenih stupidarija koje su za stanje mentalno zaraženih opasnije od govora mržnje.