Ekonomska kriza iz 2008, uspon nacionalizama, levičarenja, islamizma, energetski i bezbednosni izazovi, složeni odnosi sa SAD i Rusijom, političko zagrevanje izoštrilo je težnje novih podela i zatvaranja. Unutrašnje granice počele su se ponovo promaljati, kao da su bile ispisane nevidljivim mastilom. Upravo ekstremisti levice i desnice optužuju ujedinjenu Evropu da je razjedinjena pred talasom bliskoistočnih izbeglica, otud i nehumana, pošto su se godinama unazad zagovarali koncepti etničkog ekskluzivizma i, naročito, ekonomskog suvereniteta, koji potire razlike između stvaralaca dohotka i desetina miliona uživalaca neverovatnih socijalnih privilegija.

Odsustvo zajedničke, jasne i odlučne spoljne i bezbednosne politike EU doprinelo je, između ostalog, neuspehu pokušaja da se diktatorski režimi na Bliskom istoku i u severnoj Africi zamene demokratskim institucijama. I dok su SAD i Izrael predmet globalne osude i mržnje, i dok su antiamerikanizam i antisemitizam oblici religioznog nacizma i levičarskog fašizma, arapsko proleće uklonilo je tiraniju pojedinaca i njihovih porodica i kamarila, uvodeći diktaturu plemenskih i sektaških frakcija. Na te narode se, međutim, ne primenjuje maksima da demokratija pripada onima koji je neposredno uživaju, i da su oni najodgovorniji za njeno stanje i razvoj. Time se u tumačenje najnesrećnijih područja savremenog sveta, odakle dopiru hiljade izbeglica nadajući se svome, primarno, biološkom mestu u evropskoj civilizaciji, unose elementi koji diskriminišu i potcenjuju čitave narode i kulture. Ti su narodi zapravo žrtve uticaja najreakcionarnijih svetskih i regionalnih sila.

Putinov strah od „obojenih“ revolucija, koji pothranjuje njegova sve ekstremnija neposredna sredina, oligarsi, kagebeovci i crkva, doprineo je opstrukciji pokušaja da se bliskoistočne diktature zamene uspostavljanjem demokratskog procesa i slobodnih institucija. Sirija je najdrastičniji primer i paradigma ove kolektivne ljudske tragedije. Siloviki, nova interesna grupacija Kremlja, u kojoj su patrijarh Kiril, Aleksej Miler, direktor Gasproma, Sergej Ivanov, moguć Putinov naslednik, prete daljem zaoštravanju odnosa koje bi moglo poremetiti mir, etničke odnose i ekonomski razvoj na Baltiku i Jugoistočnoj Evropi. Time bi evropska arhitektura bila suštinski poremećena, bez obzira na birokratski prezir Brisela u odnosu prema periferiji i državama kandidatima. Više od opstanka Putinove diktature, užasava postputinovska budućnost Rusije, time i EU koja se, u slučaju dalje radikalizacije na ruskom vrhu, posmatra u perspektivi ili nasilne ekspanzije, po modelu Ukrajine, ili nove dezintegracije, poput one iz 1991. godine.

Da je Angela Merkel krenula da obnavlja vrednosti nacističke Nemačke, njena karijera bi završila u urnebesnom sunovratu. Putin nije svojevremeno doživeo takvu osudu domaće i evropske javnosti, kad je krenuo da obnavlja vrednosti sovjetskog komunizma. Strah, ili nepristajanje, da se izjednače dva najveća zla XX veka, unose jedno novo zlo u XXI vek.