Građanski pokreti protiv izgradnje „Beograda na vodi“ ponovili su neke važne karakteristike protesta protiv izborne krađe 1996-7. I jedan i drugi pokret nisu bili u stanju da konkretizuju zahteve koji bi se odnosili na suštinu promene sistema. Bilo je 1996-7. takvih pokušaja, naročito svakodnevnim ukazivanjem Vesne Pešić, Vuka Draškovića i Zorana Đinđića na kriminalni i zločinački karakter režima koji je ne dopuštajući da se u Srbiji i „srpskim zemljama“ odigra pad komunizma krenuo u ratnu pustolovinu praćenu masovnim uništavanjem života, imovine i nacionalnih odnosa.
Konkretizacija nove politike, koja se ne bi svodila na floskule, nije bila moguća ni 5. oktobra 2000, kad je većina u biračkom telu, nakon NATO intervencije koja je trajno razorila srpsko društvo, bila spremna da umesto balkanskog kasapina prihvati samo njegovu salonsku, slavsku, kriptoudbašku repliku. Tako nas je Koštunica, uz podršku i pomoć zvanične Rusije, tajkuna i ostalih kvislinga, zamajavao narednih osam godina.
U međuvremenu se odigrala i sumnjiva privatizacija Luke Beograd, praćena pompezno najavljivanim projektom „Grad na vodi“. Politički lideri jednog dela građanstva koje danas osporava izgradnju „Beograda na vodi“ tada su učestvovali u koalicionoj gradskoj vlasti uspostavljenoj „istorijskim pomirenjem“ DS-a i SPS-a, uz prećutnu podršku „uglednih javnih ličnosti“, koje bi obično da se malo ogrebu dok zakukavaju uzvišenim etičkim patosom. Deo budžeta se krenuo rasipati na ideju 2020, kad je bilo predviđeno da Beograd postane kulturna prestonica Evrope. Trenutno je, verovatno i do 2020, nekulturna prestonica Evrope, sa splavovima i hipsterima, turbo narodnjacima i prostitutkama, zatvorenim muzejima i pločnicima zasutim životinjskim i ljudskim fekalijama.
Fantomsko rušenje ilegalnih objekata u Savamali nije bilo samo izliv nasilja i bahatosti dela gradske uprave, ono je doprinelo gubitku konkretnih radnih mesta, onim malim ljudskim tragedijama koje su uobičajena kolaterala visoke politike. Revolt građanstva ponovo nisu pratili jasni politički stavovi. Naročito je izostao odgovor na pitanje, da li će prevladati ista škola urbanog razvoja koja je Beograd prekrojila u postorijentalno socrealističko ruglo. Bilo je nevažno i to, kako je bilo moguće da se u tom obimu uzurpira javni prostor, preobražen u bljutavi „mikser“ hipsterske treš kulture i seljačkog pseudogangsteraja koji puni lokale po Savamali. Takođe je opravdano pitanje, zašto su vinovnici afere, koja je delimično paralisala ceo politički sistem, lagali i ćutali u svim proteklim danima dok su regulatorni poverenici maltretirali javnost tviteraškim histerisanjem koje bi trebalo da je platforma njihove lične političke budućnosti. Ludačka teorija zavere o još jednom obojenom državnom prevratu samo je naličje hipokrizije i bezidejnosti građanskog društva. Saradnici premijera, koji su najodgovorniji za ovu bizarnu, suvišnu svinjariju, i opozicija koja je slaba zbog bezidejnog, korumpiranog, neprivlačnog liderstva, saučestvovali su u relativizaciji javnih prioriteta koje će biti dužna da saopšti i realizuje nova republička vlada, podrazumevajući hitnu rekonstrukciju gradske uprave.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
