Gasiranje

Gasprom je ruska državno-mafijaška firma, kojoj je srpska država 2008. faktički poklonila većinska prava vlasništva i upravljanja. U avgustu 2014. ministar policije Nebojša Stefanović formirao je istražni tim koji će ispitati sve činjenice i okolnosti vezane za privatizaciju. Ondašnji potpredsednik DS Borko Stefanović odbacio je optužbe da je ugovor štetan. On je bio na čelu tima koji je s ruskom stranom pregovarao o prodaji (i politički direktor udbaškog MSP-a). Podsetio je da je ugovor ratifikovan i u Skupštini Srbije. Za potvrđivanje energetskog sporazuma s Rusijom glasali su 214 poslanika poslaničkog kluba „Za evropsku Srbiju“ (osim četiri poslanika Lige socijaldemokrata Vojvodine), G17, SPS, Palma, PUPS, DSS, Nova Srbija i SRS, a protiv samo LDP, Liga i Savez vojvođanskih Mađara.

Vučiću su u ovom trenutku potrebni Rusi. Putinu ne bi smetalo da u nekoj novoj vlasti ima istog Stefanovića, Jeremića, Lutovca, Dveri. Ako je Putinu isto, zašto i nama ne bi bilo isto? Izuzimajući potrebu da se promeni vlast, a promena vlasti je demokratski pomak sam po sebi. Ali bi trebalo da je očigledno da je post-titoistički establišment zarobio i državu i društvo. I da je ceo vladajuće-opozicioni establišment činilac zaostajanja, siromaštva, samoizolacionizma i pogrešnih strateških usmerenja. Kad je Vučić napomenuo da SNS nije zapošljavao novinare na RTS-u, neoprezno je naveo na pomisao da javnim servisom rukovodi ista duboka država koja je formirala i njegovu stranku, onomad pod Šešeljem, pa SNS pod Nikolićem.

RTS u kontinuitetu govori jezikom mržnje, manipuliše relativizacijama i teorijama zavera, koristi nelegitimne sagovornike, ignoriše opoziciju i kvari jezik novom akcentuacijom. RTS i sve javne institucije su zabranjene zone čija osnovna funkcija nije u redistribuciji dobra, nego u redistribuciji neslobode. I nije jasno zašto šef poslaničke grupe u Skupštini Srbije nema pravo na pristup javnom servisu uvek kad smatra da ima potrebu da se obrati javnosti. Ali najnoviji sukob oko RTS-a ostaje unutrašnja stvar identičnog establišmenta koji je privilegije iz doba Titoizma u jednom trenutku krenuo da brani tranzicijom u nacionalizam. Saradnja s režimom u Kremlju nije samo interesna, ona je mentalna i organska.

Suočavanje sa establišmentom koji je neosetljiv na Karadžićeve žrtve i žrtve naših kolektivnih pogrešnih odluka, ili slabosti pred istim odlukama, pitanje je spremnosti da se uključimo u tendencije otpora ruskom hibridnom ratu protiv evropske civilizacije. Taj proces će za nas biti naročito važan, u smislu šanse da pobedimo sami sebe, razmatranjem sopstvenih stavova i vrednosti zbog kojih gacamo po đubrištu prošlih, prevaziđenih vremena. Ako ostajemo poslednji bastion Rusije i Kine na Balkanu, sećanja na 1999. imaju i smisao za budućnost.