Najtužniji dan

 Poštovanje predaka uvažava njihove tegobe, patnje siromaštvo, ili pogrešne odluke.

Nama se svaka kalendarska godina sastoji od političkih incidenata, malih državnih udara, u kojima incidenti iz prošlosti postaju najviši etički postulati. NJih izriču samo izabrani. Da li je zabranjeno pretpostaviti kako je 24. marta 1999. bilo svejedno ko je prav a ko kriv? Da li i u Dragama kod Pakoštana imaju svoga Principa, dok je na snazi opšti konsenzus o kriminalnoj suštini svakog ubistva, i Ferdinandovog i Rolovićevog? Nisu nas Hrvati okupirali ’44, i čemu Vidovdan kad smo rajinski trpeli fašizam zapadnokrajinskih antifašista i domaćih saradnika? I dok Srbijom divljaju crnogorski narko klanovi, sporna je samostalnost Crne Gore, koja je legitimna, demokratska i prijateljska. Da li je zabranjeno osećati, da je 5. avgust 1995. najgori dan ikad? Ali iz pobuda koje nemaju nikakve veze sa etničko-političkom podlogom sukoba.

Mesecima smo u institucionalnom provizorijumu. Promena iz 2012. dopustila je da se srpsko društvo u celini uključi u proces evropeizacije. Ali se postavlja pitanje, čemu izbori, i troškovi, ako će nas, iz vlade, i dalje peglati JUL i SPS? (Onda Palmu za ministra kulture, ionako je paradigma naše kulture.) Pošto je 2012. dobio istu šansu koju prethodno Tadić nije želeo da upotrebi, da li će takva vlada biti Vučićeva poslednja reč?

Uloga vlade je da upravlja budžetom i unapređuje institucije, ujedno međunarodne, naročito susedske odnose. Tehnički ministar policije izložio je potencijalnom pritisku sugrađane ili sunarodnike u Hrvatskoj poručujući predsedniku HDZ-a „da svojoj mami i tati kaže da ćute“. To je učinio nekoliko sati nakon pucnjave u centru Beograda. Ministar Stefanović dobio je svoju političku šansu (linč dela „akademske“ zajednice bio je licemeran i politički stupidan), ali i dalje imamo narko dilere i kockarnice u susedstvu škola i gimnazija. Kao da je nastupila biološka invazija našaranih, nabildovanih bilmeza, volovskih replika turbo ćelavaca iz devedesetih. Beograd se dojmi poput džinovskog Alkatraza, gde se robija po baštama i splavovima. (Ili nam dajte američki Drugi amandman, da se legalno branimo, dobro bi došlo i Evropljanima pošto su udomili milione nesvrstanih koji ih zauzvrat kolju.)

Uloga ministra policije nisu međunarodni odnosi: Dačić je u tom domenu, trgujući šovinizmom, sebi maestralno otvorio mesto u novoj vladi, kad se moglo učiniti da ostaje u opoziciji. Ministar da ukloni gamad sa ulica i rastera dilere ispred škola. S Plenkovićem bolje da se raspravi na nekoj od konferencija narodnjačkih partija, ali ne po cenu sukoba s narodom koji nam je najbliži, i najpotrebniji. Partijska i državna politika nisu isto. Slobodan sam da sugerišem obostranu opštu amnestiju za devedesete, i garantovana mesta za Hrvate u srpskom parlamentu.