Foto: Medija centar

Vlast i opozicija štaviše su na marginama zainteresovanosti međunarodnih institucija koje bi mogle doprineti obnovi demokratskih procedura i demokratskog ambijenta. Svi akteri pregovora vlasti i opozicije lagali su bez osećanja nelagode pred jednom od pretpostavki demokratije, da ponavljane laži obavezno diskvalifikuju one koji ih izriču.

Jedini verodostojan posrednik u pregovorima mogla bi biti delegacija Evropske unije koja je sa Srbijom vezana uzajamnim ugovornim obavezama. Ali je EU u sopstvenom raskoraku, na početku novog mandata i suočavanja sa ozbiljnim globalnim izazovima. EU je možda zaista rešena da Vučića prepusti suočavanju sa obavezama koje je preuzeo a nije ispunio, a Srbiju da, unedogled, prepusti istom Vučiću.

Srozavanje demokratije je globalni trend. Populizam, Tramp, Bregzit, ili slabost EU pred Rusijom i Kinom, potvrde su da je taj trend stvaran. Na periferijama demokratskog sveta, posledice su ponekad kataklizmične. Poslednja velika šansa da se borimo za opstanak demokratskih institucija i ubrzanje evropske integracije bila je davne 2008. Tada je početak svetske ekonomske krize koincidirao s tzv. istorijskim pomirenjem Demokratske stranke i SPS-a.

Dobitak potpisanog ugovora o pridruživanju sa EU sahranjen je poklonom NIS-a ruskoj državi, uz podršku celog establišmenta, jer nemoguće je da veleizdaju počine svi. Tragična je ironija sudbine, da Srbijom upravlja umereno krilo radikala koje je dizajnirala državna bezbednost kako bi, u ulozi ekstremista, normalizovali Miloševića na početku njegove zločinačke kampanje. A to umereno krilo dizajnirao je Tadićev koordinator službi bezbednosti, koji je radio na rubu zakonitosti, kako bi se isti radikali podelili, i, eventualno, normalizovali.

U funkcionalnost te normalizacije verovala je i EU na početku Vučićevog mandata 2012, kad se smatralo da će on imati snage da Srbiju i Evropu oslobodi kosovskog problema. Danas je očigledno da je EU, pre zbog unutrašnjih slabosti nego u svome cinizmu, budućnost demokratije u Srbiji prepustila njenim unutrašnjim snagama, koje nisu ni u povoju. Sve dok smo mirni, bićemo i nezanimljivi.

Očigledno je, kako je demokratija propala. Pod teretom konfliktnog i postkonfliktnog nasleđa. U izuzetno siromašnom, funkcionalno pretežno nepismenom društvu. Nakon tajkunske privatizacije. Itd. Ustale su sve snage u javnoj politici koje su izvele zločinački poduhvat u devedesetim.

Za male sisteme, kakav je naš, dometi politike i ekonomije su samo regionalni. Demokratija ne može vratiti na početke bez saradnje sa susedima, koji su opredeljeni za EU i NATO, i uticajnim evropskim partnerima. Demokratija se ne može obnoviti bez verodostojnih političkih stranaka, umesto interesnih klubova pod kontrolom Vučića, Đilasa i policijsko-vojnih struktura. Nisu slučajno i vlast i SzS opozicija u neprijateljskom gardu prema Evropi i susedima. Zato su dileme o bojkotu gotovo besmislene. U tamnom vilajetu, svaka odluka biće pogrešna. Sa stranputice se, srećom, nećemo vratiti sami.