Patologija nereda 1Foto: Ana Blažić Pavlović

Anarhija je stanje svake diktature.

Apsolutna moć, koju neurotično osujeti svaki suprotan stav, otpor, nepristajanje, nasiljem generiše nove strahove i strepnje, izaziva metež i novu neizvesnost, koja dalje proizvodi nova osećanja bezizlaza, nekad i besmisla.

Vlast koja ulazi u svoju 11. kalendarsku godinu nije bila u stanju da uredi finansije, krenula je nova inflacija koja podseća upravo na njihove najgore dane.

Nije bila u stanju da uredi odnose s Kosovom, naprotiv, ponovo je poremetila susedske i nacionalne odnose.

Vlada je, sve tri osnovne grane, štaviše produbila društveni razdor, na osnovama narodnjačkih pozicija koje su jedan od načelnih dogovora prave vlasti i prave opozicije, da nam je budućnost u ruskom blatu.

Vlada nije izgradila novu funkcionalnu infrastrukturu.

Srbija se davi u sušama i poplavama.

Beograd je Dubai na fekalnim vodama.

Putevi vode nikud, jer je Srbija izolovana i samoizolovana.

Sama sebi nametnula je one sankcije koju je zapadna civilizacija onomad propisala u pokušajima da zaustavi ratnu agresiju i varvarstvo ovih istih.

Umesto kraja raspada Jugoslavije, Jugoslavija se ponovo razara. Vlast pokušava da u svakoj jedinki ugasi poslednje osećanje ljudskosti, empatije, solidarnosti, srećom je i u tome jalova.

Umesto slobodne Srbije, ona je plen kineskih osvajača, pripadnika najveće i najdugovečnije zločinačke organizacije ikad, koja je obeležila stogodišnjicu postajući najopasnija pojedinačna pretnja svetskom miru i životnoj sredini ikad.

Umesto srpske i jugoslovenske evropske politike, svi važni činioci, lideri i organizacije, klijenti su bizarnog diktatora koji je počeo da se krije od sebe samog, pa se ljudi pitaju, da li je Putin onaj isti, ili se rađa nov i izrasta u svakome narednom ciklusu sopstvene intimne opsesije i paranoje.

Razumljivo je, nakon tri decenije progona i odliva najpametnijih, da u ovome trenutku nije bila moguća masovnija, organizovanija i uverljivija politička alternativa od karaktera u opoziciji koje bi svaki diktator poželeo.

Da ponovim, promena je jedina alternativa, i jedini početak suočavanja s razmerama destrukcije, jedina vrednost kao takva.

Najluđa odluka ove nedelje bilo je maksimiziranje cena osnovnih namirnica (koje bogati u EU ili SAD uopšte ne troše).

Ona će, verovatno, dovesti do nestašica, ali je korisno podsećanje ne samo na šešeljevsko obećanje o hlebu od tri dinara od pre tri decenije, nego i na procese koji su vodili uspostavljanju sinergije udbaškog radikalizma, slobističkog staljinizma, svetosavkog klerikalizma, i, naročito, sabornog okupljanja oko opšteg osećanja mržnje prema anglo-američkom i evropskom svetu.

To su četiri stuba unutrašnje politike.

Oni se na aprilskim izborima neće promeniti povratkom na 35 poglavlja u pregovorima sa EU koji će urediti institucije, uspostaviti vladavinu prava, otvoriti granice i obezbediti red čija je funkcionalna osnova u pluralizmu, a ne u bilo čijoj ličnoj i porodičnoj volji.

Ali svaki kraj iziskuje neki početak, bolji nismo zaradili.

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.