Post-istina i post-Srbija 1Foto: Ana Blažić Pavlović

Vučićeva poseta Putinu u Sočiju podrška je ruskoj aneksiji Krima i okupaciji dela Ukrajine, i definitivna poruka o odustajanju od evropskog opredeljenja.

Naročito nakon napada na Ukrajinu, svaka saradnja s Rusijom izdaja je evropske civilizacije.

Zapadni Balkan i Ukrajina su za Rusiju područja zamrznutog sukoba koje je potrebno distancirati od evropskog susedstva strahovladom naoružanih bandi i ratnih zločinaca, organizovanim kriminalom i sistemskom korupcijom.

Rusija pretvara Srbiju u kanalizacioni odvod sopstvenog propadanja, u kojem je Putin pronašao jedan lični, intimni smisao.

Zastalost Rusije, u kojoj su neuspešne i ekonomske i demokratske reforme, Putin pretvara u stratešku snagu u odnosima sa Zapadom, dok koristi uzdržanost, prepadnutost ili korupciju zapadnih zvaničnika.

U njihovim prvim godinama nakon preuzimanja vlasti, Zapad je Putina, docnije i Vučića, pogrešno procenio, ne uviđajući potencijal antropološkog zla i bolesne destrukcije.

Svaki Putinov uspeh bio je poruka o besmislu ujedinjene Evrope.

I svaki takav uspeh je upravo Rusija najskuplje plaćala.

Putin i Vučić nisu samo problem Rusije i Srbije.

Putinov i Vučićev magični realizam, njihovo banalno i skaredno ruganje razumu i stvarnosti, metastaza je maligniteta postmoderne koja je relativizovala vrednost činjenica.

Njihova post-istina je isključivo u službi opstanka na vlasti, u epohi u kojoj su masovne likvidacije anahronizam.

Ipak zarobljeni u vremenu koje je prethodilo padu komunizma i raspadu Sovjetskog Saveza, Putin i Vučić izgradili su, prilagođene savremenosti, destruktivne sisteme projektovanih iluzija.

Ideali super države i super moći Rusiju i Srbiju ostavljaju bez životnih snaga i optimizma za budućnost, truju i životnu i susedsku okolinu.

Putinova politička kultura je suicidalna.

Takvog karaktera je svaki Vučićev projekat, i kad je u nekoj ravni zasnovan na javnom interesu.

Putinova Rusija ne smatra Ukrajinu državom.

Ni Srbiju ne smatra državom.

One moraju nestati utapanjem u sluzavu emulziju zavetnog slavjanofilskog identiteta.

Ali Putin vidi ulogu Rusije pre svega kao konfliktnu.

Vučić nije u konfliktu jedino sa službom koja je izmislila, potom redizajnirala njegovu partiju.

SNS je takođe iluzija magičnog realizma.

SNS ne postoji bez korupcije koja je motiv mobilizacije najprizemnijih pobuda i namera.

Putinov deda bio je boljševik.

Putin i Vučić nisu imali problem da u svoj lični boljševički privatan prostor uključe crkvu, biznis, ofšor račune, državne institucije, mafijaše i prevarante.

Oni mrze i preziru evropski svet, podelu vlasti, predvidivost institucija, svaku kreativnost, kao da ih vodi potisnuto osećanje manje vrednosti.

Evropa je prostor jednakosti i slobode, liberalizacija podrazumeva gubitak kontrole.

Raspad SSSR za Putina je katastrofa.

Za Miloševića, Šešelja i Vučića katastrofa je bio pad komunizma. Zato je zvanična srpska politika tragala za surogatom poretka koji je Tito delimično i slučajno zaljuljao u sukobu sa Staljinom.

Pripadnik nove jednospolne klase pitomaca SANU izjavio je da će Srbija nestati za deset godina.

Pronicljiv je cinizam povlašćenih. Samo dodatak da preživi.