Posttrampovska Srbija 1Foto: Ana Blažić Pavlović

U Francuskoj i Nemačkoj je više optimizma u odnosu na novo partnerstvo nego u Britaniji.

Dobra strana dubokih kriza ponekad je nova energija.

Nastupio je zamor i u globalnoj politici SAD, i u politici proširenja EU.

Često se učini da nema nikoga da probudi predsednicu Evropske komisije, koja je već omanula u strategiji vakcinacije, i komesara za spoljnu politiku i bezbednost čija funkcija, ne samo njegovom odgovornošću, sve očiglednije gubi smisao, u odsustvu političkog konsenzusa i poluga stvarne moći.

Bile su očekivane reakcije vlasti u Srbiji na promenu u SAD, više u odnosu na Trampov poraz nego na suštinu Bajdenove pobede.

Vučić je vratio Srbiju u radikalni klerokomunizam i učinio je uporištem malignih uticaja Rusije i Kine koji bi trebalo da postanu jedan od Bajdenovih prioriteta u suočavanju s posledicama tih uticaja na duboko podeljeno američko društvo i na globalne odnose.

U sličnom raskoraku bili smo tokom drugog Klintonovog mandata, posvećenog globalnoj politici nakon suočavanja sa izazovima nove multikulturne Amerike i njenoga sve složenijeg, dinamičnog društva.

Bajden neće imati dva mandata za unutrašnje i spoljne poslove.

Zato mu je neophodan novi osnivački pakt sa EU.

Zato je potrebna i nova EU koja više neće imati to infantilno razumevanje, kao Ursula fon Lajden, za one koji se „osećaju obespravljeno i veoma su besni“ (u najboljem od svetova ikad), a među njima su i nemački neonacisti.

Srbija je samo jedna od crnih tačaka Putinove gasne politike koja je razvalila Ukrajinu, zarazila evropske vlade korupcijom i relativizacijom, a zamrznutim konfliktima, hibridnim kampanjama i prkosi ratovima zaustavila evropsko proširenje.

Vučić verovatno dobro zna da u EU trenutno nema političke snage, niti ekonomskog interesa, za povratak vrednosnoj politici i politici proširenja, kojih se užasava.

Od „preko potrebne“ svetske sile Trampova Amerika postala je provincijalna i inkompetentna, i istim virusom zarazila evropsko liderstvo.

SAD su ostavile nedovršene poslove u Jugoistočnoj Evropi i istočnom Sredozemlju, a vakuum popunile neprijateljske sile.

Američku globalnu politiku preuzima Kina, najopasnija pojava za svaku demokratiju i svetski mir.

Srbija postaje deponija kineskog uticaja koji truje životnu sredinu i trenira korupciju.

Naši najbolji preci voleli su Ameriku.

Danas smo tužna skupina koja repuje floskule o Rusiji i Kini, i divi se Staljinistima u Dumi i Putinovim kupaćim gaćama.

Osim protokolarnih čestitki, koje, nakon osvedočenog suprotnog ponašanja, ne znače ništa, i vlast i opozicija su u raskoraku u kojem gubimo vreme i energiju.

Nijedna propaganda neće prikriti činjenicu da je cela nomenklatura, koju su obradile i oktroisale Miloševićeve, Koštunicine i Vučićeve službe, jalova i prevaziđena.

Njihove „reke slobode“ su ibeovske litije iz Crne Gore. U Americi nastupilo novo, ovde poslednje vreme.