Opsesije naše savremene politike su ili ruska strateška periferija ili pripadnost integrisanom evropskom prostoru. Ideju nacionalnog preobražaja u kloniranog klovna onih geopolitičkih stupidarija čiju cenu plaća zgažena Ukrajina, sprovodi ruska agentura uz podršku kvislinga koji dominiraju medijima i društvenim mrežama. Virtuelna „srbska“ rusko-pravoslavna propaganda je politička dečija pornografija, namenjena najranjivijima, onima kojima pripada budućnost u najvećoj meri. Istovremeno je evropska integracija zapala stručnjacima i administraciji, i u njoj nema poleta, strasti, energije. Političko zlo, na to podseća iskustvo XX veka, konkretnije je i zavodljivo. Racionalna alternativa Novorusiji je nastavak bolne i neizvesne tranzicije. Novorusija je konačno i trajno utočište naših zbegova i lutanja. Gulag ili Aušvic, s gasnim grejanjem i toplim obrokom.

Nostalgično sećanje na XX vek obično zanemaruje vrednosti koju su potisnule traume nasilja i zločina. Te vrednosti zasnivale su se, bez obzira na kolektivistički sistem i duh, na vrednosti pojedinca i trajanju institucija. Jugoslovenska integralna ideja i, potom, ideja bratstva i jedinstva, imale su izvesne sličnosti, i bile vrednije od svakog političkog koncepta ostvarenog nakon dezintegracije. Bratstvo i jedinstvo pri tom je smislila, potom i srušila, ista partijska nomenklatura. Bila je jedna prizemna floskula. Ali je obezbedila okvir mira i poretka jugoslovenskoj kulturi čija se univerzalnost, nekad i svetska slava, zasnivala i na zanemarivanju stvarnih i izmišljenih kolektivističkih razlika. I ako su pojedini tvorci te kulture, pisci, umetnici ili naučnici, zatim potonuli u mentalnom kolapsu dezintegracije, to zaveštanje je dragoceno i trajno, i ponekad se učini kako najmanje pripada njima samima.

Socijalističko samoupravljanje bilo je uzaludno pre svega zbog rušenja reformi i birokratizacije ekonomskih subjekata početkom sedamdesetih. I Ustav 1974. i Memorandum 1986. zastupali su koncepte koji su srušeni padom komunizma u istočnoj Evropi 1989. i ulaskom Kine u svetsko tržište kojim je započela era globalizacije. Nije slučajno da se histeriji antititoizma pridružuje histerija antikardeljizma. Da li su alternative tajkunizaciji, autarhiji i bezizglednom siromaštvu bile vlasništvo radnika, umesto vlasništva lopova i oligarha, i ulazak u tržišne odnose srednje klase, koja je politički, ekonomski i moralni gubitnik tekuće tranzicije, i pretežni potrošač , umesto kreatora, nacionalnog proizvoda? Da li je moguće preusmeravanje tranzicije, ukoliko se preispitaju sporne privatizacije, a pravosuđe i finansijske institucije osamostale i prilagode tržištu i vladavini prava?

Sa susedima delimo prvo istorijsko iskustvo jedne moderne evropske integracije. Ubrzana evropska integracija bivšeg jugoslovenskog prostora kondenzovala bi izmaglicu sećanja, koje bledi, i nostalgije, koja je politički nedefinisana, u energiju promena, možda i novih kultura, u ovome odsustvu svake kulture.

Možda je važna pretpostavka da je energija promena, koju smo uneli u početke XXI veka, bila nostalično pozivanje na iskustva starih dobrih vremena. A to vreme, jedino koje dopire našem sećanju, bilo je vreme jugoslovenske unije. Jugoslovenski prostor istovremeno je najšire stvarno područje naših političkih, ekonomskih i kulturnih potencijala. I prevazilazi one granice koje se u zlim vremenim crtaju, a u dobrim brišu.