Zastoj u evropskom proširenju 2007-2015. doprineo je institucionalnoj i bezbednosnoj neizvesnosti. Integracijom nekadašnjih istočnoevropskih i sovjetskih satelita, s Kiprom i Maltom, EU definitivno nije samo trgovačka unija. O tome svedoči strateška preosetljivost njenih istočnih i mediteranskih granica.

Evropski prostor neravnomerno je razvijen i naseljen. Deset država, integrisanih 2004, imale su nekoliko miliona stanovnika manje od Nemačke. Polovina stanovnika EU živi u Nemačkoj, Francuskoj, Britaniji i Italiji. EU je i dalje efikasna u administriranju. Ali je odsustvo ubedljive zajedničke spoljne politike, a u pitanju je i jedna od primedbi Srbiji, podstaklo Rusiju da EU, time i NATO, izaziva upravo zaustavljanjem širenja na istok. U zaštiti istočnoevropskih granica i mediteranskog prostora EU se oslanja na SAD u okviru NATO-a, dok, naročito nakon 2001. i 2003, deo evropske javnosti i inteligencije vodi histeričnu antiameričku kampanju.

Posebno je štetno ponavljanje floskula o zamoru proširenja. Upravo su integracija Rumunije i Bugarske, i zanemarivanje Zapadnog Balkana dopustili Putinu da konsoliduje propagandu i napadne Ukrajinu. Insistiranje na rigidnoj primeni birokratskih mehanizama na Zapadni Balkan, ima, doduše, smisla, u svetlosti potrebe za dubinskim, preciznim i iskrenim reformama: vladavinom prava i institucionalnom zaštitom svih sloboda staviti tačku na praksu političkog banditizma, i na mizeriju tradicionalnih oblika života, stvarnih ili izmišljenih. Ali je Evropa ponovo u ratu.

Rat koji je krenuo iz Ukrajine nije getoiziran kao onaj koji su vodili Milošević i JNA, održavajući nacionalizmom opstanak komunizma. U Evropu hrle izbeglice iz raspuklog bliskoistočnog i afričkog islamskog sveta, i tek počinjemo da ih primećujemo. Još uvek je nejasno, da li će se ruska agresija zaustaviti u Ukrajini, i da li će Baltik postati novo područje opasne nestabilnosti. U Makedoniji je realizovana Putinova fobija od „obojenih revolucija“. Policijska intervencija u Kumanovu trebalo je da politički sukob preobrazi u etnički. Logikom ruskog toka, makedonski deo nacije pretvoriti u novi Donjeck. Antialbanska histerija u srpskim glasilima neformalnih interesnih grupa koje čuvaju tekovine zločinačke epohe, upravo pokušava da zataška političku akciju Makedonaca i Albanaca ujedinjenih u potrebi da promene ili koriguju korumpiranu i neuspešnu vlast. I zato Makedonija ne sme pasti, i zato BiH mora ostati naš celovit sused i partner.

EU je i dalje najbolji deo sveta. To znaju svi očajnici koji pokušavaju da se domognu njenih granica. Da li je od Evrope, međutim, odustao onaj deo političke Srbije, koji ne bi trebalo da pristaje na ucene i zastrašivanje „crvenim granicama“ odavno bezizgledne, propale kosovske politike? Da li je naša evropska politika žrtvovana jalovim prepirkama o poreklu i karakteru aktuelne vlasti? Da li je evroskepticizam odraz dubokog pesimizma? I da li će dogovori srpskog premijera u Berlinu, i planirane posete Tirani i Vašingtonu, podsetiti evropske partnere, iz našeg mikrokosmosa, na potrebu da se na strateška pitanja daju strateški odgovori?

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.