Međutim, danas je to drugačija stvar. Desila se promena u glavama tih ljudi i meni je jako drago zbog toga. Rejting i podrška koju ova Vlada Srbije ima u svetu i kod građana, a koja se može porediti s onom koju je imao Zoran Đinđić, sve govori. Ova vlada s Vučićem i Dačićem na čelu će uvesti Srbiju u EU, izboriti se protiv korupcije i kriminala, srediti stanje u finansijama i državi i uraditi sve ono što 5. oktobra nismo uradili“.

Velimir Ilić (2017): „Peti oktobar ih, nažalost, nije dokrajčio. Ja sam takođe krivac za to. Niko nema pravo da pljuje po narodu koji se Petog oktobra digao na noge kako bi otklonio nepravdu. Danas svakaka šuša, koja je za vreme Miloševića radila sve i svašta, putem uzurpiranih medija pljuje po narodu koji se digao kako bi doveo državu u red, što je nedopustivo. Nekad nisam mogao ni da zamislim da će neko u Srbiji glasati za listu Ramuša Haradinaja, niti da će na čelo Vlade stati osoba koja to ničim nije zaslužila niti iko zna ko je ona uopšte“.

Nije mi bila namera da promene u stavovima Velimira Ilića vezujem za motive koji su ga naveli da napusti vladajuću koaliciju. U jednom trenutku on je odigrao svoju najvažniju ulogu na kojoj bih mogao da mu budem samo neizmerno lično zahvalan. Sve ostalo bile bi političke razlike koje Ilića održavaju u političkom mainstream-u koji je zajednička karakteristika vlasti i opozicije. Taj mainstream učinio je da nakon 5. ne nastupi i 6. oktobar. Nakon međučinke s Đinđićevom vladom, Miloševića su nasledili politički istomišljenici Koštunica i Tadić, da bi se 2012. vratila na vlast koalicija radikala, socijalista i julovaca u punom kapacitetu, generišući radikale, socijaliste i julovce i u opoziciji. Milošević je zasluženo skončao kao ludak koji nam je uništio živote. On je samo duže trajao od Milana Tepića, za čije smo zaveštanje vezani zavetom, da se ponovo svi zajedno detoniramo.

Režim se oporavio već sutradan, 6. oktobra: Igor Ivanov, Koštunica, Indeksovo radio pozorište. Legitimisali su se svi spavači prethodnog poretka potvrđujući da je promena samo personalna, i da je u zločinačkoj epohi u osnovi bilo sve u redu: Hrvate u jame, Bosna bez Bosne, Kosovo bez „Šiptara“, ekonomija bez tržišta, Evropa s Rusijom i Kinom. Uverenje da je Milošević u pravu, samo nije uspeo, pokrenulo je 5. oktobar i odmah zatim ukinulo naredni dan. I zato ne razumem poviku na Vučića i Dačića, ili na onoga Malog, da prvi omasti rešetke.