Svi naši krugovi 1Foto: Ana Blažić Pavlović

Zaborav je mehanizam opstanka.

Zato se ponekad učini, da puzimo po površini. Pod nama su provalije prethodnih odluka, i mišljenja.

Verovatno je isti zaborav deo objašnjenja, kako se društvo i u ovim poslednjim danima ophodi zrelije od lidera koje je jednom polovinom biralo, a drugom polovinom odbilo, ili propustilo, da se izjašnjava.

Lešinarenje nad žrtvama Oluje, i svim žrtvama koje su Oluji prethodile, okončano je još jednim porazom politike od koje se i Vučić, u poslednjim sekundama, distancirao, prenoseći odgovornost na Dačića.

Takva tranzicija bila je banalna i zbog naše kolektivne nesposobnosti da u istoj prošlosti ostavimo one koji su za nju najodgovorniji.

Sad jedan drugog džepare.

I nije poraz, nego samo bolno suočavanje sa stvarnošću u kojoj da susedima više ne možemo nametati kako će da misle i kome da se mole, ili ne mole.

Možda je Vučić podmetnuo Dačića da mu lično Pupovac saopšti činjenice o stvarnosti, i budućnosti o kojoj će se Beograd pitati samo ako bude preuzeo odgovornost za prošlost, i nudio odgovornost za budućnost.

Nije se slučajno Pupovac vratio na isti odnos prema Beogradu koji je održavao u najtežim danima agresije JNA i paravojnih bandi na celu Jugoslaviju, ne samo na Hrvatsku.

I dalje smo u repovima iste agresije JNA i paravojnih bandi na ostatak Jugoslavije, i u toku je agresija na ostatke Srbije.

Primetno je da se važni politički lideri od takve stvarnosti distanciraju. To bi bila dobra vest u sumraku loših, i sumraku svake zdrave pameti.

Ako je jedna Oluja, privremeno, posustala, pred nama je nova. Srbija je primorana da treći put prizna gubitak Kosova u poslednje dve decenije.

Prvi 1999, drugi 2008. Rezolucija 1244 naložila je upravo to konačno rešenje, i nikakva je osnova poricanja stvarnosti.

Rusija nema pametnija posla nego da, kao nekad u Poljskoj, otvori prvo poglavlje Trećeg svetskog rata.

Da li će odbijanjem da preuzme odgovornost ne samo za preuzete obaveze nego i za prošlost koja je življa nego ikad, Vučić okrenuti protiv sebe sve relevantne evropske i američke sagovornike, podrazumevajući narednog američkog predsednika, manje je važno u slici budućnosti u kojoj nema jasnih perspektiva već tri decenije.

Tradicionalna politika Beograda i sva ova gubitnička patologija, biće poražene i ishodom izbora u Crnoj Gori, bez obzira na to ko će pobediti.

Zvanična i opoziciona tumačenja Oluje izostavila su dogovore Miloševića i Tuđmana o podeli Bosne.

Krajiški Srbi bili su kolateralna žrtva i Zagreba i Beograda. Dejtonska Bosna, kojoj je takođe četvrt veka, podeljena je, nefunkcionalna i nesrećna.

U ovom trenutku zvanična i opoziciona Srbija ne raspolažu formulama te kvadrature kruga. Krugove koje smo crtali, sad ne smemo da brišemo.