U Evropi prilike su ovakve

Da li su evropski mediji, razvijeniji i sofisticiraniji, postali manje ubedljivi? Da li EP potcenjuje obrazovanje, razum i političku odgovornost evropskog građanstva?

Agresija na Ukrajinu i aneksija Krima nisu jedini problemi EU s Rusijom. Rusija ne krije osvetoljubive pretenzije prema baltičkim susedima koje je 1940. okupirala u savezništvu s nacistima, i nameru da izveze svoj politički sistem slabim, rovitim demokratijama, kakva je Srbija, u kojima se rešavanje svakoga i sistemskog i ličnog rešanja projektuje na neku snažnu ličnost, na čvrst, neumoljiv poredak, i uvek na nečiju tuđu zaradu.

Promene u evropskom javnom mnenju, koje takođe pokazuje sklonosti jednostavnim, lakim rešenjima, do kojih se dolazi banalizacijom inače složene stvarnosti, očigledne su u rastućoj popularnosti i desnih i levih ekstremista. Upravo su ekstremna desnica i levica predmet ruske zvanične propagande i finansijskog partnerstva. Tako su se, krajem sedamdesetih, nakon otkrića da je bezbednosno kontaminiran kabinet nemačkog kancelara Vilja Branta, pojavile partije „zelenih“ koje se i dalje zalažu za rigidni državni intervencionizam, i jedno su od uporišta kampanja protiv kapitalizma, SAD, GMO hrane i, ujedno, potrebe zapadnog sveta da se organizovano zaštiti ne samo od levičarskih diktatura, a zvanična Rusija se poziva upravo na sovjetsko nasleđe, nego i od multikulturalnih eksperimenata kojima se, neosetno, narušavaju vladavina prava, jednakost polova ili potreba za opštim napretkom iz generacije u generaciju. Levičarska propaganda, koja poziva na relativizaciju zločina komunizma, uzdiže autoritarne i kriminalne režime (Putin, Ćaves, Kastro), i zahteva socijalnu redistribuciju (social justice warriors) koja potencijalno uništava i ekonomiju i poslovnu, radnu etiku.

Evropska ekstremna desnica je slično socijalno i idejno etablirana. Sve ekstremno desne evropske partije relativizuju pretnje resovjetizacijom Evrope. Odsustvo spremnosti evropskih zvaničnika da otkriju koji su političari i intelektualci na platnim spiskovima nasilničkih i mafijaških režima upravo je jedno od mogućih objašnjenja stupidne rezolucije Evropskog parlamenta. Razvijena je i kultura zaborava svih strahota, zatočeništva i siromaštva istočnoevropskih država u sovjetskom lageru, i ta kultura je gotovo ravna kulturi relativizacije nacizma i holokausta. Pokušaji istorijsko-pravne rehabilitacije Milana Nedića u skladu su s prikrivenim, nekad i otvorenim pokušajima evropskih ekstremista da Holokaust približe savremenim teorijama zavere u kojima se savremeni svet tumači u svetlosti opšteg nereda i samovolje tajnih, otuđenih interesnih grupa. Srpska intelektualna levica odgovara militantnim „antifašizmom“ koji podrazumeva zaborav lokalnih Gulaga, Staljina i Berija, i takođe poziva na putinizaciju, ali subnorovske provenijencije.

Kad potpredsednica Evropskog parlamenta, inače ekstremna levičarka Urlike Lunaček izjavi da će priznanje Kosova biti uslov za ulazak Srbije u Evropsku uniju, odbacujući potrebu naše inkluzije u razvijeni evropski svet, ona ne samo da priziva ukrajinski scenario, nego je jasnija čitava navedena zbrka.