Ubistvo advokata

Ubistvo advokata Nemanje Stojanovića, na koje advokati odgovaraju jednodnevnim štrajkom, verovatno je, mada ne i obavezno ili neposredno, posledica činjenice da Jagodinom upravljaju ostaci stranke Željka Ražnatovića Arkana, nasilnika koji je, do likvidacije, uživao podršku svakog državnog vrha.

Tek 8. juna 2017, saopšteno je da je okončana policijska istraga okončana novinara Milana Pantića, nakon 16 godina, i da su imena osumnjičenih nalogodavaca i izvršilaca koji su „s teritorije Beograda i Jagodine“ dostavljena tužiocu. Zatim je plasirana vest da poslanici Jedinstvene Srbije čiji je lider Dragan Marković Palma neće glasati za izbor nove predsednice vlade Ane Brnabić. Marković je prethodno izjavio „Ana Brnabić neće biti njegov premijer“. SNS je raspolagao sa 102 poslanika (!), od kojih, navodno, trećina sigurno nije bila zadovoljna Vučićevom odlukom. Tadašnji VD predsednika vlade Ivica Dačić izjavio je 25. juna da lider JS nije promenio stav i da neće podržati izbor Ane Brnabić, ali je dodao da to ne znači da neće podržavati predsednika Vučića i novu vladu Srbije. Milan Pantić zatim je ponovo prepušten zaboravu.

Odsustvo političke volje, ali i hrabrosti i profesionalizma nadležnih državnih institucija (pod svim vladama nakon 1999, 2001. i 2003) da procesuiraju političku pozadinu ubistva Slavka Ćuruvije, Milana Pantića i Zorana Đinđića deo su opšteg ambijenta političkog i javnog nasilja, primitivizma, govora mržnje i huškačke retorike. Izbor Ane Brnabić bila je pametna i racionalna Vučićeva odluka. Takođe je ispravna odluka da podrži novu kosovsku vladu kako bi otvorio prostor nastavku briselskih pregovora i srpsku kosovsku zajednicu učinio politički i institucionalno funkcionalnom. Ali su navedena tri ubistva u tom smislu paradogmatična, da će njihovo zataškavanje i ubuduće davati veštačko disanje paralelnim institucijama, kakva nije samo vlast u Jagodini. „Duboka država“ je kapilarno metastazirala.

Miša Milićević, bivši načelnik BIA, koji je u januaru 2003. zamenio Andreju Savića (koji je na to mesto postavljen u zahvaljujući uspehu državnog udara koji su izvele Crvene beretke 2001), upravo je potvrdio moje osnovne navode. On je na sudu izjavio da je Slavko Ćuruvija prisluškivan tokom devedesetih po nalogu Zorana Mijatovića, tada prvog čoveka beogradskog centra RDB-a. Operativni deo posla, je prema Milićevićevim rečima, obavljao Goran Petrović. Milićević ne garantuje da je nalog za prisluškivanje dao Mijatović, ostavljajući mogućnost da je to učinio bivši načelnik službe Jovica Stanišić. Nakon Stanišićeve smene, posle Dejtona, Milošević je dobio studentske demonstracije, pojavili su se novi studentski lideri. Petrović i Mijatović su potom bili bliski LDP-u, a pretežno su spinovali navodno poverljivim i tobož važnim informacijama. LDP se nažalost počeo osipati već tad, verovatno i usled mojih upozorenja, da je to apsurdno i neprihvatljivo, da lek za rak nije tumor. Možda sam pogrešio, ali tome svemu nikad kraja.