Iznenadilo me je i zbunilo u isto vreme obraćanje gospodina Muhameda Alabara prilikom posete monumentalnom tržnom centru koji preti da proradi za oko mesec dana.
Prisutnim novinarima skrenuo je pažnju na to da su od uloženog novca važnije emocije građana koji će se šetati meandrima trgovinsko-ugostiteljskog giganta.
Da li oni osećaju sreću, zadovoljstvo i nadu idući od lokala do lokala nasmejani, to je prema njegovom sudu glavno pitanje, a ne koliko je same građane taj osmeh koštao.
Obradovalo me je što neko osećanje građana stavlja iznad utrošenog novca, to je sasvim novo u političko-građevinskom diskursu ovde.
Nisam sigurna da njegova vizija budućnosti prodajnog i ugostiteljskog prostora na 300.000 kvadratnih metara ima neke veze sa nama, nama koji čitamo, pišemo, živimo jedni pored drugih i delimo sudbinu srpskog dana po pijacama, autobusima, knjižarama.
Evo, ne moramo da uzmemo kao primer prosečnog potrošača i šetača trgovinskim centrima Srbije. Neka bude stepenik-dva iznad prosečnog, neko ko, na primer, ima sreću da zarađuje mnogima nedostižnih 600 evra mesečno.
Verujem da će glamur i sjaj Galerije Beograda učiniti da se dotični građanin oseća divno zasenjen lepotom, da će ga obasjanost jakim svetlom učiniti razuzdanijim nego što bi to želeo i da će opojni mirisi koji mame iz trgovina i restorana pojačati njegovu nenamernu razmetljivost.
Verujem da će šuštanje kesa kad prođe kroz kapiju zaborava i dalje nositi ideju raskoši u kojoj je boravio… Ne, ne samo boravio već i u kojoj je učestvovao.
Ne znam kad će šarm uglačane podne obloge (valjda mermerne) izbledeti ali taj će iznadprosečni konzument tržišne kulture jednom shvatiti da je odlazeći u hram gde je važno osećanje posetioca ušao u eskapističku pećinu koja mu umrtvljuje čulo za realnost.
Predsednik kaže da je napravljeno nešto najlepše o čemu su mnogi maštali. Sigurna sam da jesu mnogi ili bar neki maštali o izgradnji velelepnog objekta na obali, ali iskreno sumnjam da su im pred očima bila nasmejana lica prosečnih ili maloiznadprosečnih potrošača.
Grad u kom sam rođena menja svoje lice ubrzano, a menjaju ga oni koji su ga prvi put u životu videli na ekskurziji ili oni kojima je profit rasturio estetski kantar.
Jeste važno kako se osećamo mi što svoje dane provodimo na ušću dveju reka i jeste važno da budemo srećni.
Važno je i da biramo kako će nam rasti grad. I važno je da nam zaista ne trebaju eskapistički izazovi već parkovi. Kome nije jasno da se Beograd otuđuje od Beograđana?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
