Ima onih ljubavi koje su silne i žarke, iskreno odlučne i duboke, toliko čak da vas ubede da su i stvarne.
Ipak, ponekad se ispostavi da su, kad se „volitelji“ suoče sa objektom opčinjenosti, te ljubavi, pa… da ne kažem varka, vetar i prašina, ali da su mnogo krhkije nego što su „volitelji“ mogli da sanjaju.
Odjednom objekat svoje očaranosti oni vide jasnije, kompletnije, mane postaju baš neprijatne, a vrline gube na lepoti.
To je trenutak istine.
Tada se postavlja pitanje: razlaz ili odrastanje.
Razume se, taj momenat je prilika da se shvatiti da život nije film sa Džulijom Roberts.
Eto takva, romantična i jaka je moja ljubav prema prirodi.
Priroda (more, reke, šume, čak i skromne žardinjere sa cvećem) čini da ostanem bez daha, da se problemi rastoče i da se ispunim miljem.
Jer, moja priroda je konstrukt iz crtanih filmova, sa razglednica ili postera.
U njoj, toj prirodi iz romana (gde nema stršljena, obada, komaraca i mravinjaka) caruju boje, mirisi, vetar umerenog intenziteta, sunce bez štetnih efekata i nezdravog zračenja, more koje krase talasi, reke koje su obavezno prozirno čiste i u kojima se ogleda nebo sa finim dizajniranim oblacima.
Ona je očišćena od svih zala, od nevolja koje vrebaju iz trave, krošnje, žbuna.
Tu svakako nema krpelja, insekata, komaraca što prenose virus Zapadnog Nila ili gmizavaca (osim lepih guštera koji se, umerenih dimenzija i lepe zelene kože što se svetluca, sunčaju na kamenu), nedajbože nekih gorih „zveri“.
Kad bi me neko pitao: priroda ili grad, bez ikakve dileme uskliknula bih Priroda, njeni pašnjaci, njene vode i šumarci.
E, a onda kad bi mi neko uslišio želju i teleportovao me u pravu prirodu, ne onu koja vreba iz romana, pobegla bih glavom bez obzira.
Jer ja, kao čedan konzument lepih opisa večeri na planini i u banji, u svoj koncept prirode nisam uključila razne žive stvorove planete koji vole da grizu, grebu, ujedaju, zaskaču.
Nije moguće zauvek pobeći iz betona, govorila sam sebi udišući mirišljav vazduh pred kišu u „bašti“ jednog kafića, žao mi je, nije moguće.
Moram trpeti izduvne gasove kola, buku grada, prljavštinu ulica i maštati o poljima i rekama.
Sedela sam tako pre dve večeri i čeznula za prirodom, kad odjednom ona dolete do mene.
Zaklepetala je krilima, lupila me nekoliko puta i stručno ujela za vrat.
To čedo Prirode nije bilo veliko kao Boing, ali ni malo kao pčela.
Pojavilo se niotkuda i odmah pokazalo svoju podmuklu ćud.
Tu noć sam provela u Urgentnom centru.
Ako je priroda spremna da mi pošalje takve neprijateljski nadahnute predstavnike svoje, razumno bi bilo da razmotrim naklonost prema njoj.
Ili da demontiram vladajući romantični koncept.
Svakako, trebalo bi postaviti granice i svojoj ljubavi i prirodi.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
