Za subotu je bilo najavljen marš protiv nasilja. Nažalost, više je post sa najavom imao lajkova na mom FB profilu nego što se skupilo učesnika marša. Ne znam u čemu je stvar. Nasilje je tema aktuelna i politički i klinički. I medijski. Čak je i vreme bilo sasvim prijatno, ni vruće ni hladno. Ipak, borci za Srbiju bez nasilnika (ili bar sa manje njih) imali su preča posla. Ispred spomenika na Trgu republike izgledali smo neozbiljno. Nas šačica stoji u krug i ćaska. Neko drži transparent, jedna žena snima, prolaznici idu kud su naumili. Bilo je najavljeno prisustvo Vesne Stanojević, ali ni ona se nije pojavila.

Skup i šetnju organizovalo je Udruženje žrtava nasilja „Hajr“, skoro osnovano Udruženje kome je za oko devet meseci rada u susret izašla, ustupivši im kancelariju i deo opreme, samo Islamska zajednica, iako je Udruženje neutralno prema bilo kom kriterijumu podele (nacionalnom, verskom, političkom…). Ostali su zainteresovani, obećali su… Pa se čeka…

Taj angažman oko nasilja i nasilnika izgleda mi, s vremena na vreme, kao tema za dobru kozmetiku. Recimo, odlično zvuči slogan kampanje „Tragovi“ Autonomnog ženskog centra. On glasi: „Nije svako delo umetničko delo. Nasilje nad ženama je krivično delo!“ Slike na kojima se nalaze ove dve rečenice jako su potresne: rendgenski snimci naprsle lobanje, vlasi kose, izgrebana koža. Ali, sami reklamni panoi više su marketinški umetnički radovi nego što pokreću na akciju. To su potresna umetnička dela pred kojima se zanemi.

Dalje, čudna je sintagma „žrtve nasilja“. U njoj, nasilje je apstraktna imenica, neka sila bez imena i lika. Zapravo, nasilje je grupa nasilnika, zlostavljača, ljudi koji povređuju i ugrožavaju druge. Zato mi je mnogo primereniji sklop „žrtve nasilnika“.

Sve ovo: šetnja bez šetača, panoi sa fotografijama povreda, sintagme koje maskiraju zločince, skidaju s njih krivicu… sve to mi se čini kao tiho prihvatanje statistike. Pa se onda pitam da li izbegavamo da kažemo da suštinski se mirimo sa tim da su nasilnici obavezan deo našeg društva.