U jednoj od FB grupa gde ponekad pratim i ostavljam komentare postavilo se pitanje koliko ko ima profila (FB, naravno). Tema je prilično bajata, ipak odgovori su indikativni. Ne samo u okvirima društvenih mreža. Uvrnuto je. Kome treba da stavi fantomku na svoj identitet i sakrije se iza celog paketa: lažne fotke, lažna imena, lažne informacije, rođendani? I tako iz izmišljenog junaka sipa stavove… S njima se ne dopisujem, opskurno je…

S druge strane, van weba nailazim na isto. Izabere se identitet pa se Ja upakuje u njega. Onda se u taj proizvod poveruje. Rado ni s takvima ne bih ništa imala, ali ko ostaje… A čovek je društveno biće. I žena. Domaćin/domaćica, s decom/ bez dece.

Dakle, oni postaju svoje reklame, a mi, gledaoci njihovih predstava, moramo da ih prihvatimo kao legitimne sagovornike (još gore, kao autoritete), iako ih doživljavamo kao konceptualne kiborge.

Osnovno pitanje vremena je kako brendirati sebe. Ne više kod drugih nego kod sebe. Bez posledica, ako je moguće. Sve ovo zbog najavljene a takođe naizgled ižvakane teme: kad izvadimo platnu karticu, da li znamo da zaista plaćamo? I koliko? Jeste pitanje trulo ali koncept nije, naprotiv aktuelan je. Jer platna kartica je metafora za ugovore, priznanice, fakture, usmene ja-tebi-ti-meni dogovore… Bilo šta što nam pomaže da se održimo na izabranoj liniji identiteta. Da guramo svoj projekat bez obzira na realnost.

Studija slučaja? Pored svih poznatih sa imenima, prezimenima i funkcijama, evo i ova: više puta sam čula i pročitala – Beograd je novi Berlin. Ako je nekom nedovoljno upućenom ili više nego dovoljno površnom palo na pamet navedeno poređenje, bar mi nismo morali da poverujemo u njega. A jesmo. Sedimo po zadimljenim klubovima i umišljamo da smo Berlinci. Hvala reporterima na točkovima, dobro su nas brendirali. Ipak, oni nastavljaju svetsku turneju, mi se vraćamo u svoje domove koji čak nisu ni u Evropi. Koliko to sve dođe? Prilično. Treba žmuriti i lagati se, a to jede život i energiju.